Стражилово

135

136

рао дати у катане, па сад опет другог! тужи се Танасија, а лице му се набара. — ћути, чоче, натарош и доктор све ће то израдити; мало јунац, мало бравац, мало новац па ће све бити у реду. — Пела то рече, накриви усне па на старца намигне, а у чашу сипа вино за Зарију. — Јесте, тако је, Пело, ал си још на неког заборавила, а то је наш попа, отац Сава, он је с господом познат, а наш је човек, упадне Зарија. — Та њему бравац ил јуне неће фалити; и заслужује, јер свуд уз народ пристаје, а и код господе је угледан, рече Танасије. — Право кажеш, ил је зима ил је жега, и по киши ће свуда ићи, само да ти помогне; моли за људе, да им се због пореза у бесцену добро не прода; где се свађају, он мири; таквом је попу вредно дати од оног, што ти бог подаровао. — И јест прави духовник наш попа,и данас какву беседу народу у цркви дао, да ми се још и сад мути по глави, да се слажемо, да један другог потпомажемо, да се не прогањамо, да се угледамо у дела спаса нашег, ког данас славимо, који је за људство на правди стра.дао. — Танасије испије чашу, а другу напије Зарији. — Пимо, куме, у здравље попино, бог га живио! Зарија прихвати чашу и испије. — Бог га живио! Кад умре, нећемо више таквог имати. — Ви људи пијете, а мене ни не нудите; хајд и ја да рекнем, „живио попа" ! Кадјебио млађи и он је био велики враг; кад ме је исповедао, хтеде сазнати све до ижице. Каткад ме је питањима тако збунио, да нисам знала ни шта говорим. — Рече Пела и испије, а лицејој се зарумени. — Чекај, Пело, кад смо већ код попова, да прозборимо и кој.у паметну. Знаш, да смо А Л Е : » I ЈА Д НА М||г^УР но мома с в °Де хита: ж^Ммомче приђе, иште воде. Напило се, оком прати, куд стидљива мома оде.

кумови. Што сам крстио, треба и да вснчам, хајде да Милоша женимо, вели Зарија. Пела стоји до стола а подбочила се. —- Добро, баћа Зарија, а коју ћемо девојку ? — Одмах ћу ти казати. Милу Лепиркову; фајн девојка, отац добар газда, а ја с њим опријатељен; та би била за Милоша. —- Па Милу Лепиркову, ту слабачку девојку; бледа, исушена као биљка; но још таква треба Милошу! — А да какву ћеш бољу? — Која буде моја сна, мора другчије изгледати. Мора бити висока а крупна као ја, пуних образа, канда је наливена, и сва да је таква па и листови да су као у мене, кад буде у цркви покрај мене, да не будем с њом постидна. — Па добро, Пело, Мила је још млада, још ће и растити, а за гојење има још времена. — Не говор' ми куме о Мили Лепирковој, та има већ јектику; какви њу већ доктори нису лечили! Лечио је из Осека и доктор Шлосбергер, па је покварио; гора је постала, нег што је била. Лечио је најпре наш врач Влајко. Како јој руку метнуо на стомак, одмах вели нема помоћи, то је јектика; та није за Милоша, хоћу ја са снајом да се дичим; а Милошу још крава није стала на ногу, да се сад мора женити, рече оштро Пела. — Додуше право каже, имамо времена, док најпре Босиљку удамо. — Танасије маше главом, одобрава Пелине речи. — Е кад је тако, нек буде сваком на вољи, заврши Зарија па онда се прихвати вечере. И Танасије уз то пристаде. Пела им још донесе вина, па ће их саме оставити. — Људи божији, докле ћу ја с вама овде? Идем напоље, да видим, шта свет ради. Пела их остави, оде напоље и приближи се са још једном другом, да види, како момчад игра. (Наставиће ее.)

: о в и. МИЛА, Плашљиво је момче пита: куда журиш, куд већ оде? Ал ја ћу те дочекати, када сутра иођеш с воде!