Стражилово

138

II. И чим вече које дође, веселије пева Мила. руменија ј'. чисто иије, која 'но је досад била. Ал к'о љубав чиста ко ће? На води је скоро била, драги дома допрати је, па је сретиа, сретиа Мила. III Свако вече, к'о да не сме, у башту се краде цвећу и тицама својим Мила иа им прича своју срећу. А тичице крену песме па казују њену срећу и певају: да је Мила најдивнији цвет у цвећу. IV. 111 го је тако тужна Мила, што у башту данас неће? Тичице .је изгледају, Изгледа је шарно цвеће.

На води је данас била, на груд'ма јој мирис-цвеће свену цвеће, груди знају: он је болан, устат' неће! V. Данак бега, сунце пада, а зраци му љубе сузе, што низ лице лепој Мили у криоце спуштају се. Са сунцем јој седа нада, у гроб снови спуштају се ког су данас сахранили, тог не дижу више сузе. VI. Зашто тако тужио све је у баштици Миле мале, па и тице зашто нису још вечерас запојале? Кад су јуче чекале је па весело запојале у гроб хладни носили су мртво тело цуре мале.

ЈХ1; .

РАЗНИ ПУТЕВИ.

Ш&^Деђу тим је Милић ишао својим путемугостионицу, где је обично ручавао, кад баш нијебио код Живковића. Ту је већ затекао доктора Лукића у живом разговору са неким калуђером. Милић се поздрави с њима и седне до њих. Лукић га упозна с калуђером, једним још младим јеромонахом, који се звао Теофан Божић. Дошао је из оближњег манастира, да у вароши пазари неке ствари. Са Лукићем се познавао још из детињства., били су из једног места, али их је живот у комешају свом раставио, и тек сад се нађоше опет. Обрадовали су се, али се опет уздржавао један од Другог, јер ни један није био сигуран. на какво ће мњење наићи у другог, особито што се тиче народно-јавних ствари. Тек кад је Теофан видео, да је поред Лукића сео уредник „Заточника", изведри му се лице и он поче слободније да говори. Милић је потегао најзамашнију новост тога дана: омладинску скупштину. Обојица су били изне-

ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИНА. (Нлставак.) нађени, и Лукић и Теофан, али су се и обрадовали, што је омладина српска једном ироговорила. — Бама је, господо, лако. Ви се можете и јавно радовати, рече Теофан, али ја морам своју радост у себи да скријем, а највећма морам да пазим на то, да ме не провиди братија моја. И тако има зуб на мене, па кад ме денунцира и, наравно, још нешто и свога масла дода, онда су ми мирни дани избројани. Баш вам завидим. — Па што не скинеш ту дерну мантију и што не дођеш опет међ свет, рече Лукић и стаде га очима чисто храбрити. — Да сам научио што год паметно, радио бих то, уздане Теофан, али овако не иде. — Ево, ступите у редакцију нашег листа, примети Милић, и тако ми је потребан још један сараденик. Правац „Заточника" познат вам је, цео га народ одобрава; претплатници се купе; за кратко време мислим да лист издам сваки дан, и онда ће ми требати не само још један, већ још два сараденика.