Стражилово

139

ОТРАЖИЛО ВО. БР. 5.

140

— ,Тепо вам благодарим на понуди, одговори Те0(|»ан, али не иде. Остаћу већ ту, где сам, шат био и на том месту народу свом од користи. — То имаш право, рече Лукић, нама су на свакој позицији борци од потребе, а највећма на тако запуштеном месту, као што је калуђерство. Остани, где си, па се по кад кад јави и нама. — Нико ми не брани, да сам Србин, рече опет Теофан, до душе, тек у другом реду; јер први ред остављен је ли за калуђерство, и то за лицемерно. Али окајмо се тог дивана, доста ми је, што у манастиру морам једнако о њему да мислим, и кад хоћу и кад нећу. Добро здравље! — Добро здравље! прихватише и Милић и Дукић и куцнуше се с калуђером. Кад су довршили ручак, растадоше се. Теофан оде преко Дунава у Варадин, где су му била кола, и одвезе се у манастир. Милић и Лукић одоше у читаоницу, где су обично после ручка пили црну каву. У читаоници затекли су своје обично друштво већ скупљено. Милић поче причати о омладинској скупштини, и на лицу свакога могло се нидети искрено радовање. Где који до душе махао је главом, говорећи, да ће се скупштини од стране владе чинити сваке нрепоне, јер су времена озбиљна. — Не плашим се ја тога, рече адвокат Пајић, власт ће скупштину или допустити или неће. Ако је допусти, неће јој правити сметње. ако не, е, онда престаје ствар. Бар се тим позивом па онда и забраном усколебала мирна и заспала површина народњег осећања ; сваки ће сад осећати, да је Србин, а то је већ добитак по себи. Него ја се бојим другог нечег. — А чега? запиташе га са више страна. — Ја се бојим социјалистичке струје, која је овладала у већем делу наше омладине, настави Пајић, те држим, да ће већина збора решавати и онаква питања, која, са досадашњим начелима наше странке не стоје ни у каквој свези, те ће је одвести од праве мете своје. — Ја не делим ваше уверење, рече на то учитељ Јовић. Не делим га већ с тога, што сам уверен, да су социјалистичке идеје за наш народ само спасоносне . . . — Ето, ви'ш, нрекиде га Пајић, већ се истичу ноједини аиостоли социјализма. — Та да, социјализам осуђује сваки, који га не зна, примети Јовић и окрене главу на страну. — Социјализам је нриродан тренутак у развитку човечанства, р:-че Милић, он је конзеквенција, он је Нросто учинак разних узрока, и кад се уклоне ти узроци, престаће и социјализам.

— Та и ти си неки радикалац, примети опет Пајић. — Ја и јесам, одговори Милић, само што се не слажем у начину лечења са социјалистама. Иначе, руку на срце, они имају право. — Јел'те да имају, рече Јовић, али, дабоме, кад ко само мисли на деобу и на петролеј, а неће да се упусти у дубље сазнавање природне појаве социјализма, тај и не може друкче о њему говорити, него што говори господин адвокат Пајић. — Социјализам на сваки је начин природна нојава, рече Лукић, и као таква, већ је оправдана. Само држим, да ми Срби нисмо дошли до тог степена, да социјализам може стање наше да вида. У нас Срба нема тих узрока, да им социјализам буде учинак. Он је само накаламљен на нас, и то у облику гжестоке младежи, којој се свака нова идеја допада. Да сам Француз или Енглез, био бих социјалиста већ давно; као Србин не могу, јер не увиђам потребу њ ,Ј Гову. Промене треба, то стоји; али пут, пут . . . — Тај пут нуди социјализам, рече Јовић. Наш народ још није нроничеи западном културом,услед тога је свеж, необрађен. Где има онда бољег земљишта за социјализам, него у нас, кад не би наишао на сметње, на које наилази у осталим већ изопаченим народима ; кад не би наишао на елементе, који развитку социјализма стају на пут. А да је та наука спасоносна, то стоји; за што онда оклевати да се народ усрећи? — Ја држим, да наш народ може доћи и на други начин до среће, примети нрофесор Стојковић, а то је. да пре свега остане Србин, и да буде — један народ. Увађањем социјализма произвела би се голема збрка, која би народ на странпутицу навела, или можда још и на што горе. — Тако је, синко, рече сад стари Живковић, који је за време целог разговора с чибуком у руци у близини стајао, тако је. Пре свега треба бити Србин. па онда — ништа више. — А зар ми нисмо Срби, који бранимо замисао социјализма? запита Јовић оштро. Пли мислите. да само онај има права, Србином се назвати, који је — богат? — Ено га ви'ш, куд овај шиба, рече Пајић вртећи цигарету међ прстима. Богатство му најпре запиње за нос — Мој гос-подине правобранитељу. у социјализму има више — — конзеквенције него у адвокацији, рече Јовић и устане. Но. таква се питања не могу решити нри црној кави. Видићете само, шта ће бити на скупштини, али видићете и то. да у нашим грудима бије поштено срце, које љуби свој народ њега ради и ничег другог ради.