Стражилово

211

ОТРАЖИЛОВО. БР. 7.

212

стоје на путу, мо])ао сам ипак попустити. јер, придружив им се као својим сапутницима, морадох с њима делити и добро и зло. Сутра дан рано, тек што је почело свитати, дође наш вођа, пробуди нас одмах и позове да се спремимо за пут. Брзо се обучемо и, часа не часећи, кренемо се на Везув. С почетка се ишло равницом, те је пут био лак и тим пријатнији по нас, што смо уживали свежи јутрењи ваздух. Пред нама се поносито, величанствено дизао Везув, а над врхом се колутале густе масе од дима. Гледајући, где је Везув тако близу, весело је клицао поштар, и као да је већ и на самом врху, доказивао је, како смо паметно радили, што нисмо узели коње за пут, чим би свако од нас бамбадава умножио свој трошак са неколико лира. Вођа као да је разумео те поштнреве речи; не одговори ништа, али си му с лица читао, као да је хтео да каже: Ироћиће већ тебе та добра воља и то поуздање! Ходећи тако три четврти сахата кроз винограде и воћњаке равницом, коју покрива пепео, стигосмо у сеоце „Поско тре Казе" — Возсо 1ге Сазе. Свратимо у мехапу, да се мало прихватимо. Механџија изнесе пред нас неко црно вино па га стане до неба хвалити, тврдећи да је то вино право Лакриме Христи" — 1,асптае Сћпви —- („Сузе Христове"). Али иије само механџија хвалио то своје вино, већ га је својски у томе потпомагао и наш вођа. Жељни да се окрепимо тим пићем, напунимо своје пехаре. Беше то са свим обично вино, опоро као од вињаге, те му је најмање приличило име, којим га крстио добри наш механџија. „Лакриме Христи" данас је већ врло ретко пиће. Пређе, у давно минулим вековима за владе римске, родило је скоро на целом Везуву, а сада је то брдо већим делом голо. засуто пепелом и лавом. Праве „Сузе Христове" роде још само на маленој просторији „Мопке Зошта", које брдо лежи источно од Везува. „Лакриме Христи" могу сада да пију само велики богаташи. А како тих има највише међу Чивутима, то је духовито одговорио једном приликом песник Хајне на питање : за што се то вино зове Сузе Христове, рекавши: „Христос мора да плаче, што Чивути пију такво вино!" При поласку из механе добије свако од нас дугачку, подебелу палицу, како бисмо пењући се уз брдо, а још више силазећи доле, сигурније корачали по пепелу и лави. Пут нае још једнако водио кроз воћњаке. Али што смо.ишли даље, свеје слабија бивала вегетација, док нас напослетку одасвуд окружавао сам пепео, лава и стење, измеђ ког се тек овде онде извио по који џбунић од смокве

или винове лозе. Нисмо се још били јако уморили, али смо већ тромије корачали и скоро сасвим заћутали. Пут све стрменитији и тежи, ноге су нам све дубље упадале у пепео и лаву, а крај тога же^" гли су нас одозго топли сунчани зраци, јер је сунце већ доста високо било одскочило на небу. Почели смо да заостајемо за својим вођом, који је, брз и чио као дивокоза, ишао пред нама и, храбрећи нас, као да је хтео да докаже, како добро чинимо, што се не журимо, чешће узвикивао: СМ уа рјапо, уа запо е уа 1оп1апо — (Ко иде лагано, иде здраво и иде далеко). Није било нужде, да нас вођа тако опомиње и храбри. И крај најбоље воље нисмо могли брже ходити уз брдо. ПГго смо се већма примицали вису, пут је све јаче вијугао; био је тим дужи, али је био и мање стрменит. На више места уз нут стоји наслагано камење, где се путници одмарају. И ми се зауставимо на неколико таквих места те отпочинусмо мало. На једном таквом месту затекосмо неколицину простих Талијана, који као да су нас хтели ту дочекати. Одмах нам се понуде, да нам помогну попети се на врх брега. Они то чине на врло прост начии. Свако од њих има јак кајиш, који метне себи преко груди; путник се ухвати за крајеве од кајиша са обе руке па се тако даје уз брег вући. Како је то мучна работа, доказује најбоље то, што од неког удаљења. до врха брега већ ни сами коњи не могу да се пењу, а људи морају да вуку такве терете! Горка заиста зарада, којом хране себе и своје ти патници! Како сам видио, да ћу се тешко сам моћи попети на врх од Везува, то се погодим с једним од тих људи, да ме горе вуче на кајишу. То сам исто саветовао и сапутнику свом поштару. Беше јадника скоро са свим издала снага! Он рече, да не може ни корака даље, већ да мора остати ту где је; ту да ће нас дочекати и након нашег повратка са Везува. Одморисмо се мало, па се кренусмо даље: ја и млађи мој сапутник. Осим нашег вође и човека, који ће ми помоћи горе се пењати, придружи нам се још један од поменутих Талијана у нади, е ће најзад и мој сапутник сустати те се и сам дати вућиузбрдо. Ма да је пут сада био још далеко тежи, — пењали смо се уз јако стрмениту 460 метара високу кеглу од Везува, сам пак Везув диже се 1200 метара изнад морске површине, — то сам ипак сада лакше корачао јер ме човек вукао. Био је то снажан, окретан момак, који је поверени му посао врптио на потпуно моје задовољство. „б ћиоп еауа11о !" „добар коњ" — рече у шали наш вођа, а двоноги мој парип, као да је хтео да онравда те речи, што су му јако ласкале, стаде ме још снажније вући. (Свршиће се.)