Стражилово

209

ОТРАЖИЛОВО. БР. 7.

210

природу, кад озари земљу својим тоилим и животворним сјајнимзрацима. * * * Овим завршујемо први део свога рада, којега се латисмо, да њим протумачимо неке најстарије српске народне песме, упоредивши их где где са бугарским. И сами иризнајемо. да би се тај посао могао урадити на шире и на дуже, да би му се још више можда могло што шта додати. Но простор у листу, као што је

„Стражилово" и правац му не допушта нам тога а старасмо се опет, да буде што простије и јасније написано оно, што је најнужније, па да колко толко можемо разумети наше најстарије народне песме. У другом делу овакове своје радње ради смо написати коју о легендама и баладама у нашем народном песништву, и колко се узможе, упоредити их са бугарским песмама из поменуте збирке браће Миладиноваца. Ђор1,е Магарашсвић.

ПУТОПИСНЕ ЦРТЕ. УСПОМЕНЕ И 3 И Т А Л И Ј Е. НА ВЕЗУВ.

^ а иуту из 1'има у Напољ упознах се с два Пемца. Путовали су такођер у Напољ. Један од њих, већ старији човек, био поштар, а други званичник код варошког магистрата у Берлину и натпоручик у немачкој народној војсци. Позову ме, да им се придружим, и да се заједно прођемо по Наиољу и околини и ја примим ту понуду. Признати морам, да радо нутујем с Немцима. Еад путују, није им главно да се прођу и што пријатније забаве, већ више да се чему науче. Али Немце нам препоручује за сапутнике још и друга врлина. Они ће свакад зготовити у напред прорачун за путне своје издатке, и држаће га се тако тачно, да ће га ретко кад прекорачити. Слатко сам се насмејао више пута, гледајући их, где час по ваде из капута своје бележнице, у које тачно затгасују сваку пару. Па јесу-л само нешто више издали, него што су били у напред рачунали, то ће их одмах проћи добра воља, па ће с необичиом жестином и грубошћу — и образовани Немци знају кашто те још како бити груби! — излити читав пљусак погрда на Талијане, особито пак на талијанске вође, који се баш као Цигани иамећу и јагме о новац, да их немож' задовољити. Има једна мана у немачких путника, а то је да су ради све да виде. Путевођа им је позната књига „Бедекер", у којој се поред знаменитости, што је вредно видити, спомињу често и такве ствари, које, нарочито за обичне путнике, немају веће вредности. А немачки путници хоће све то да виде, и тако им је путовање, кад им је за то одмерено време, често скопчано с великом муком и напором. Млоги немачки путници платили су главом због те претеране своје ревности, те им младим, пре времена, труну кости по разним гробљима талијанским.

Моји сапутници предложе сад мени, да не одседамо у Папољу, већ да након доласка свог још исти даи отпутујемо у Помпеју, а сутра дан да се кренемо на Везув. То није обични нут, којим се иде на то чувено ватрометно брдо, јер је одвећ тежак. Али немачки моји пријани беху израчунали, да пут на Везув стаје јевтиније преко Номпеје, него кад се иде из Напоља преко Портичи-Резине, а то је било довољно, да се усвоји пут на Везув преко Помпеје. Из Наиоља вози јужна талијанска железница за три четврти сахата у Иомпеју. Стигосмо тамо тај исти дан у девет сахата у вече. Одседосмо у гостионици „Диомед", што се налази на главном уласку у ту стару земљетресом разорепу и лавом и пепелом засуту римску варош. Још то вече погодимо вођу, да нас сутра дан рано води на Везув. Вођа нам понуди зарад веће удобности за пут коње, магарце или мазге; на то ја, прихватив одмах ту понуду, предложим својим сапутницима, да за пут узмемо коње, доказујући, како је мучно пењати се на брдо, и да ће ретко који путник сав пут од Помпеје до врха од Везува прећи пешице. Узалуд сам се трудио, да приволим на то своје сапутнике. Они су унапред за тај пут били нанравили свој ирорачун, у који су цигло урачунали трошак за вођу, а да плаћају сада још и за коње, јако би им реметило тај њихов рачун. И за то се они чврсто држали своје одлуке, да на Везув иду пешице, уверавајући ме, да се осећају доста снажни, да сав тај пут пређу нешице, а без икакве веће муке и напрезања. Особито се разметао старији мој сапутник поштар; хвастао се. како је добар пешак и како је у млађим годинама нропешачио велик део Германије. Ма да сам знао, какве нам тешкоће пред-