Стражилово

197 ОТРАЖИЛОВО. БР. 7. 198

— Ево ти тиквице, то је моја препечена комовица, да не пијеш тамо отров. Танасије прими тиквицу и нагне, да кошта. — Баш права препечена, баш ти хвала, рече Танасије и макне главом, одобрава, па зове меанџију, да му донесе вина. Тако су после у разговору провели, док пису чули, да броди неки дамшић. То је мали дравски брод, који вози од Осека до ушћа путнике, а опет прима, који ће у Осек. Зарија позна из меане, да то није онај прави, то јест: „бела лађа", што броди уз воду горе но ипак ће ословити Танасију, да је време, билету да извади. — Танасије, ту је већ осечки, дај да ти извадим цедуљу. — Колико треба? — Дај десетицу, па ћу ти кусур вратити. Танасије извади и да му две петице из „шлајбока". — Ево ти. Зарија прими петице, оде и донесе му билету. — Ево ти цедуље, добро пази; како уђеш, ово мање зарезано парче ће ти откинути онај, који нрима цедуље, а оно веће задржи, па забоди за шешир, да не изгубиш, јер ћеш још једаред платити; како уђеш, онда си без бриге; ал не сад, већ кад уђеш. Танасије метне билету у шлајбок, па ће се после владати по Заријином упутству. Паскоро се чује издалека брујање другог пароброда. — Танасије, то је бела лађа, хајдмо. Танасије баци на се своју торбу, узме чутуру левом руком, тури тиквицу у џеп а из шлајбока извади билету и носи је у десној руци. Ту се укрштају пароброди, осечки и бела /ађа. Осечки пароброд завије управо белој ла ђи, како ће се путници у ову укрцати. Бела лађа се зове пароброд, који путнике на Дунаву вози горе-доле. Крену се. Зарија узме Танасији чутуру из руке, да му је лакше, па га допрати. Ту се сад опросте, ижљубе, па Танасије Уђе у лађу. Зарија себи одмах извади билету за Осек, тамо му је син војник, па ће осечким паробродом онамо. Танасије, како је ступио у пароброд, забаса на салон прве класе. Била је тишма, није то одмах нико ни приметио, а Зарија му купио билету за друго место. Танасије, како уђе, обазире се, види велика огледала, не зна, куда ће,

у уходу много их, места нема, ступи у дворану, „салон", обазире се, и ту места нема, поче се неспретно окретати, даме и господа га гледе, сажаљиво се смеше, на торбу, на чутуру, а то примети један момак, послужитељ, „келнер", па га гурне по рамену, и осорно га опомене, да то није друга класа. Танасије се и сад окреће, не зна, куда ће, а келнер га ухвати за раме, па га собом одвуче до врата и прстом му покаже где је друга класа. Тако још у почетку наилазе неприлике на кнеза Танасија. Треба знати, да Танасије у селу свом није био више кнез, ал пре тога био је кроз шест година, па већ му се досадило, није се хтео надаље примити. Танасије ма како питом изгледа, ипак је за време кнежевине своје био строг, но праведан. Он од никог није примао мита, па се од њега и бојале сеоске лоле, особито потричари. Он није гледао кроз прсте бољим газдама, да њихова марва и овце пландују у потрице на земљишту сиромашних, да праве штету, а ови накнаде не добивају. Он је на то строго пазио, па и на одборнике, да се штета поштено процењује, а после потричар и казни. Него су му за то ти потричари и пркосили. Једаред су му један леп виноград, који је оне године јако родио, баш кад је био у цвету, поорали ноћу баш у млево. Напослетку су му претили, да ће га убити из потаје. Одборници су пак већином повлађивали потричарима тим, јер ком су били род, ком кумови, ком пријатељи. Зато се то Танасији досадило. Но за њим и сад жале, кажу: нема правде, кад није Танасије кнез. Њега опет нуде, да буде кнез, но неће нипошто, каже, да и сам котарски судац а још више мањи, који су нуз њега, лолама гледе кроз прсте. Танасији, ма да није сада кнез, опет је тај наслов остао још с неким додатком, сад га зову: „стари кнез", ал тек опет: „кнез". И сад носи собом дренов штап, који је још као кнез у служби носио. Танасије наиђе на „другу класу",и ту разгледа, нађе на клупи празно место, седне и чутуру смести под клупу. Стиди се, могла је Пела мању какву у струњу сместити, овако гледе час на чутуру, час на њега. Ту сад кнез задене за шешир билету, па као из дуга времена рад би се ту с ким упознати, ал не зна како. Баца око на све стране, још се види дравско ушће, вода расте, свуд се разлила, изгледа као мало језеро. Танасије не скида очију са ушћа, мила му Подравина, док му ова испред очију као пресечена не