Стражилово

199

СТРАЖИЛОВО. БР. 7.

200

ишчезне. Танасије мадо уздане, очи му изгубише ностојбину, путује у туђ свет. Дигне се са клупе, свуд посматра оком, мало издаље чини му се познат један човек Танасије пређе том човеку, стане пред њега и гледи му у очи. И онај у њега гледи. — Паштл, јеси-л' ти? — Јест, ја сам, Паштл Гајзингер, и ја вас познајем, ви сте кнез из Шлавоније, одговори Паштл. — Та како ме не би познао, мој виноград се сучељава са виноградом котарског судца, а ти си био онде годинама винцилир, примети кнез. Одсад ћемо Танасија „кнезом" називати, јер је то већ одавна заслужио. — 0, како сте се угојили од оно доба! Јесу ли вам сви здрави, газдарица и деца?

— Здрави су. А шта ради твоја Кредла? — Здрава је; има млого деце. — Добро је то, ти си вредан човек; а имаш ли кућу? — Имам. Кредли је стриц оставио једну кућу, па се тако с децом мучимо. — Паштл је био родом из Апатина, и сад је свој газда. Кнез позове Паштла, да седне с њим на клупу. Паштл је готов. Сад кнез подигне испод клупе чутуру, — струња је још на њему, скине је и извлачи шунку. Почне кусати, и понуди Паштла. Овај се прихвати шунке, —- Дед јеткај мало, Паштл, ево ти на чутуре па се напиј, па ћемо се мало продиванисати. Тако они јеткају и пијуцкају. (Наставиће се.)

ФАТА МОРГАНА.

и си чула за поЈаве По широким пољанама, Које место чисте јаве Барљив санак дају нама! Што примамним изгледима Свеже слике приказују; Водом, кућом и дрвима Машту нама обмањују!

Је л' то зрачна каква сенка? Ил' нас дуси тако плаше ? Ил' је само успоменка На детињске бајке наше? Ил' је одсјај неба плава? Ил' из земље чудни гости? Ил' је можда слика права Неизвесне будућности? ...

—ћ.

РАЗНИ ПУТЕВИ.

V.

редакцији „Заточника" седео је сарадник ^Костић и са незадовољним лицем гледао је у ' повелику гомилу новина и писама, што је послужитељ положио на сто. Није могао да се реши, да отвори бар један лист, — писма и тако није отварао, то је био Милићев посао. Пером, што је држао у руци, шарао је по празном табаку разне фигуре, геометријске и друге, и не мислећи управо, да у опште нешто ради. — Докле ћу тако седети и узалуд траћити време, мумлао је у себи, нити сам штогод, нити имам изгледа штогод бити. Бавити се ситницама, преводити чланке и белешке из страних новина и на послетку водити коректуру, за то нисам морао свршити две годиие универзитетског живота. Да, само кад бих имао средстава, да га наставим. Овако пак

ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИЋА. (Наставак.) морам ту џоњати и пискарати, а будућност ми је магловита и никаквог изгледа, да ми лепше заруди. Па сад, да ми будућност још замршенија буде, морао сам се загледати у Живковићеву ћерку, у ту исту девојку, којој Милић већ толико година курише. Али, можда се они не маре! Да, па ако се баш и не маре, зар је онда баш ја морам добити! Ја, сирак, сарадник „Заточника", правник са четир течаја! Како би то било лепо, да пође за мене! Могао бих свршити студије, положити докторат, цензуру и бити свој господар, а не овако туђ слуга. Бидећемо, настави Костић свој разговор, шта ће се збити. За сад ми не остаје друго, него чекати. После .тих речи узме Костић новине и поче по њима читати.. — Знао сам, рече, да ће страпи листови омла-