Стражилово

249

СТРАЖИЛОВО. БР. 8.

250

враћало са Везува неко друштво, што беше дошло на железниди, то ти ее мој Маџар свештеник одмах придружи том друштву, не задржавајући се ни најмање на вису. Заман сам му говорио, да ће, ако се врати на железници, морати платити још 20 лира. „Ма морао платити двапут толико, нећу се инак вратити пешице", рече, и тим се растане од нас. Како сам се зачудио, видев Везув, где се са свим променио. Дубина, у којој сам с грозом боравио пређе, с.ред које је са страшном хуком куљао дим, пламен и течна маса из утробе земљине, била је сада са свим засута, а дим и лава је избијала сада са самог виса.

Нисмо остали дуго на брегу. Време било непријатно и суморно. По небу се витлале густе облачине и поладан ветар дувао је на висини. Стрчимо низ брег. Доле нас дочекају са коњима, узјашимо на коње и дођемо у Торе Анунциату. Ту седнемо у кола и вратимо се натраг у Напољ. У гостионици затечемо сапутника свог, свештеника Маџара. Може се мислити, да није био најбоље воље. Био на Везуву, мучио се толико на путу а није скоро ништа видио. Бамбадава потрошио четирдесет лира. Али ко хоће што да ужива, није доста да плати само за то уживање, већ се богме често мора и мучити, те још како мучити! Др г Вор1,е Дера.

јР Ч?

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ,

ХЈОХЈбТ бЕША. 8АВВАШ РК1РОУ1Е8Т1. 1г(1аје „МаИса ћгуа1вка". буегак ргуј. ХЈ 2а-

§гећи. 1883. 8-ина, стр. 341. Цена 1 ф. 50 н. Приповетке, које су у овој свесци, могу се поделити на озбиљне и на шаљиве, или, боље рећи, на такве, које се могу озбиљно узети, и на такве, кој? се не могу озбиљно узети. Међу прве спадају: „Рп'тас1оппа" и „Рпјап Б оуго ; међу друге: „ТигороЦзкЈ 1ор", „ВИесИ тјеаес", „Во 1п ри1а Во^ рота2е", „Ои81 паго(1пе в1га2е" и „1Лера Апка. „Ујебпј 2Јс1 и гадгећи" заузима положај за себе. Предмет новеле „ Рптадоппа" црпенје из талијанског живота. У тој је новели све талијански: предео, људи, околина, лшвотарење, страсност, пренагљеност, лукавство — једном речи: све. И одмах у тој новели, коју је Шеноа писао пре двадесет година, излази на видикњегово фино разликовање, које према замисли и предмету удешава не само манир у писању, него и карактеристику својих особа и њиховог рада. Нису то његови земљаци са талијанским именима и под талијанским поднебљем, већ су то баш прави синови и кћери цветне Италије. Слушао сам, да су Хрвати замерили Шенои, што је написао ту новелу, и што није место ње написао такву, у којој би јунаци били Хрвати а позорница Хрватска. Ја мислим, да је то замерање неосновано. Главна је ствар лепа новела; језик, на ком је писана, долази у други ред, а особље, т. ј. народност њихова, па онда стафажа, долази тек у трећи ред. Кад је пак „Примадона 1 писана на хрватском језику, а иначе је добра, не разумем разлоге, за што та новела с тога, што су особе Талијани, не би била добитак за хрватску књижевност?

Па још кад се помисли, да је тај исти Шеноа написао толико приповедака баш из хрватског живота, онда још мање разумем разлоге, којима се тамани „Примадона", те јој се пе да заслужено место у хрватској књижевности. Новелиста је за цело тако исто песник као и онај, који ниже стихове, — да богме, да морају обојица бити ваљапи. Кад је тако, онда се песник не може баш свагда освртати на типове свога народа, особито, ако је имао прилике, да дубље погледи и у живот других народа. Таквом приликом захвата онда предмет тамо, где му се свиди, па ако су — као што сам Шеноа у „Пријану Ловри" вели — у његовој околини „околности мале", зашто се не би онда песник обазирао и на ону страпу, где су „околности велике",да машти својој слободнији и шири полет даде? Нећу овде много да наводим неснике, који су тако радили; онај, који је иоле познат са светском књижевношћу, разумеће ме већ. Уз то долази још та околност, што се писањем новела из живота других народа упознава свој народ обичајима и карактерима тих народа, те се тако на лак и угодан начин васпитава и изображава. Нема сваки ни воље ни прилике да изучава етнографска дела; новелу пак читаће сваки, који се иоле интересује за штампану књигу. „Примадона" је добра новела ако је и мало романтична и на ефект удешена, што се на сваки начин мора приписати пишчевој младости, дакле добу, кад је сваки човек мање више субјективно, лирски расположен. Међу тим, цела романтика лежи у тајанственој појави Гијеговој, или уираво у том, пгго