Стражилово

237

СТРАЖИЛОВО. БР. 8.

238

снођице. да се умем и с другим киме тако разговарати као с вама! Не, ни с ким. Једини је Лукић, с којил се још даје разговарати у оном правцу, који је мени тако од потребе; али ни с њиме ми не иде говор тако од срца, као с вама. Љубица није одмах одговорила на те речи; ћутала је са обореном главом и нагла румен прелије јој лице, од радости зар, што Милић има према њојзи таквог поверења. — Па добро, рече на послетку, а ми хајде да се разговарамо. Али пре свега, шта велите на то, што је Машић испросио Даринку? — Не велим ништа, одговори Милић равнодушно. Мене Машић занима као мој будући сараденик . . . . да, збиља, знате ли да сам га задобио за лист? — Ништа. — Пре неколико дана потиисали смо уговор. Уверен сам, да ће бити од велике хасне нашем народном листу. — Е, тга то је лепо, што се тога тиче, ви ћете знати, шта вам ваља радити. Како се то лепо изгладило, знате, она критика. — Знам,-речеМилић чисто зловољно. Човексам, па сам згрешио; у осталом, све се окренуло на добро. — Ал шта велите на женидбу? — А шта да кажем! То су ми пола песнички пола филистарски сватови. Он њојзи чита своје несме, она их хвали, те су љубав и брак на једном листу.

— Али они су сретни, они се љубе. — Штета, што нисте додали: као голубови. — Драги мој пријатељу, ви сте данас нешто заједљиви, или бар зловољни. — Нисам ни једно ни друго, рече Милић мирно, у осталом, такав сам увек, кад морам да говорим о нечем, што не марим. — Па не морамо говорити о томе, рече Љубица и погледи Милића оштро. Милић је приметио тај поглед, и одмах се нечем досетио. — Аха, рече, ви као да сумњате у искреност мојих речи? — Та, мало. — Немате право. Госпођица Даринка није ме никад занимала. Ј1епа јесте; али то је све, што сам приметио на њојзи. А она је већ велика девојка, дозрела за удадбу, те се не чудим ни најмање, што се нашао љубавник и муж у особи Машићевој. — Данас сте чудно расположени. Тако искрено још нисте говорили. — До сад нисам о таквим стварима ни хтео да говорим с вама; били сте још млади, али сад сте велика па још и паметна девојка, за то и могу с вама да се тако разговарам. — Захваљујем вам на тим ласкавим речима, рече Љубица мало зловољно, али, ви знате, да за мене нису. — Ја нисам ни хтео да вам ласкам, казао сам вам само, ШТО је истина. (Наставиће се.)

НАДО, НЕ УМРИ!

х, не умри, нреварена надо, Не осгављај оие слабе груди, Разбиће их злобљиваца ћуди, Увенуће тад и срце младо.

Срце би се поиграло радо, Летело би као лепир свуди, Оно не зна за страх од злих људи, Јер од злобе сачуват' га знадо'.

Тврде вере на те се ослања, Све, што има, теби сад ноклања, Све, што жели, то од тебе чека. Ти једина још си му остала, Као звезда вазда си му сјала, Недомашна за руку човека. —•—

Н. В. Ђорић.

П Е В А Ч И.

уеоце Колотовка је добро неког Петроград,ског Немца. Пре беше то сеоце неке пу"сте и рђаве властелинке, коју су у целој околипи звали наџак-бабом (другог јој имена

(НЗ „ЛОВЧЕВИХ •ШШСИИКА.") ПРИПОВЕТКА И. С. ТУРГЕЊЕВА. не сачува потомство). Сеоце је то баш на окомку голе стене, коју је од горе до доле разделио јаз, страхота грдан: зинуо као бездан, па се вије, изрешетан и разрован, средом улице