Стражилово

241

ОТРАЖИЛОВО. БР. 8.

242

Мора се рећи, да Колотовка ни у које доба нема лепа изгледа, ал некако је за чудо одвратна, када јулско сјајано сунце неумолимим зракама обасја и мрке, полу-опале кровове на кућама и тај дубоки јаз и спржени, прашњави пашњак, по коме се очајно витлају дугоноге коке, и сиви од тополе кућерак на четир ћошка без прозора. Грађа је том кућерку остатак пређашњег властелинког дома, који је унаоколо обрастао копривом, бурјаном и пеленом. Ту је и бара, покривена гушчијим перјем. црна, као изгорела, и блато, које је упола осушено, и накривљени насап. Поред њега се збиле овце гомилице на меко утапканој, пепељастој земљи; једва дишу од силне препеке, а збиле се једна уз другу, па тужном стрпљивошћу обориле главе што већма могу, као да ишчекују, када ће престати тај несносни жар. Умореним корацима приблгокавао сам се крчми Николаја Иванића. Деца, кад ме сагледаше, зачудише се, као што и приличи, па се онда забленуше у мене; пси ме дочекаше с негодовањем, које изразише лајањем и то таким громким и озлојеђеним, да најпосле сусташе, задуваше се и стадоше кашљати. На један мах указа се на прагу крчме висока људа, без капе, у фризовом шињелу, ниско потпасан мрким пасом. Изгледаше ми на први мах да је какво чељаде из куће; густе, седе власи без икаква се реда дизале на сувом и збрчканом му лицу. Звао је неког; махао брзо рукама и размахивао више, него што је и сам желео. Могло се на њему опазити, да је мало више повукао. — Хеј! Ходи, та ходи! стаде викати, дижући тешко густе обрве: — ходи, Моргачу,*) ходи! Ух, братац, дед мало брже! То није лепо од тебе. Овде те сви чекају, а ти управ милиш. Ходи брже! — Но, но, ево ме, одазва се промукао глас и иза куће на десно указа се омањи човечуљак, дебео и хром. На њему беше доста чиста, сукнена свита — обукао је на један рукав; високу, оштрљасту капу намакао на чело до обрва, те му округло, подбуло лице изгледало лукаво и смешно. Маленим, жутим очицама све је зверао, са танких усана никад да нестане ватегнутог осмејка, а нос оштар и дуг, дигао се унапред, као каква крма. — Ево ме, драго моје, ево ме, стаде говорити, котурајући се према крчми: — што ме зовеш ? . . . Ко ме то чека?

*) Моргач значи човека, који много жмира очима.

— Што те зовем? одговори с прекором човек у фризовом шињелу. — Ала си ти, Жмирало, чудан човек: зову те у крчму, а ти питаш, што те зову? А да знаш ко те чека! Све сами честити људи: Турчин Јашка, Дивљи Госа, па закупник са Жиздре. Опкладио се Јашка са закупником о осмак пива — ко надвлада, ко боље отпева... јеси ли разумео? — А, Јашка ће певати? Је ли? запита живо човек, кога назва Моргачем. — А да не лажеш, Обалдују ? — А што бих лагао, одговори достојанствено Обалдуј: — дед брже, што се тако вучеш? Дабогме да ће певати, кад се човек опкладио, дзд брже, буба-маро, угурсузе један! — Но, но, ево ме, ти простото! — Дед ме бар пољуби, душице моја, стаде Обалдуј говорити и рашири наручја. — Видиш ти нежнога Езопа! одговори презирно Моргач, стаде га лактом гурати и обојица, сагнув се, уђоше у писка врата. Са разговора, што га саслушах, постадох радознао. Чуо сам већ не једном о Јашки Турчину, слушао сам, да је то најбољи певач у околини, и сад ми се на један мах даде прилика, да га чујем у надметању са другим јунаком. Пожурим се у крчму. Заиста, многи од читалаца још није завирио у сеоску крчму. Али куд неће отићи људи моје багре — ловци! Те су крчме сасвим просто удешене. Обично је мало тамне преградице и беле собе, раздељене претином, за који нико од гостију не сме. У том претину пробијен је над широким, дубовим столом велики отвор. На том се столу продаје вино. Управо према отвору су запечаћене боце, велике и мале, на полицама. У предњој страни собе, намењеној гостима, стоје клупе, два три празна бокала и сто на ћошкове. Сеоске су крчме понајвише тавне, и скоро нигда нећете видети на зидовима од греда шарених слика, којих ћете иначе свуда наћи. Кад сам ушао у „мили дом", већ беше на окупу лепо друштво. За тезгом, као што и приличи, стајао је Николај Иванић и заузео цели отвор. На њему беше шарена, цицана кошуља, на образима му се разлеваше лењив осмех. Баш је пуном, белом руком точио две чаше вина гостима, што уђоше, пријатељима: Моргачу и Обалдују. У ћошету за њим, поред прозора, беше му љуба и циљаше очима на све стране. Сред собе је стајао Јашка Турчин, слаб, ставан човек од