Стражилово

279

ОТРАЖИЛОВО. БР. 9.

280

је се по што по то опростимо што пре; а знамо, да код сваке од тих зараза, појављивала се она појединце или у редњама, увек имамо посла са неким врло дурашним створовима, које обичним оком не видимо, и од којих се тешко чувати због њиховога изненаднога нападаја. Али и то знамо данас, да се можемо чувати од тих мучких нападача, и ако је то доста тешко, и да можемо у многоме на пут стати и њиховом развијању и њиховом ширењу. С тога сам наумио овај пут да опишем мере, које употребљавамо на ту цел: мере за предохрану од заразе, које с једне стране треба да спречавају развијање заражљивих болести т. ј. да не даду, да избије гдегод једна од њих; с друге стране, да на пут стану ширењу таквих заражљивих болести редњом тамо, где су већ избиле. Видели смо већ, да имаде људи, који од заражљивих болести не оболевају или с тога што у опште немају расположења за њих т. ј. што заразне клице, које с поља доспеју у њихово тело, никада не затеку тело у таквом стању, које би било поспешно за одгајање тих клица, или с тога, што су то расположење на неки начин преболевањем, прилагодом, каламљењем) изгубили; а дознали смо и то, да имаде места, на којима се бар извесне заразе не шире, тако звана „имуна", од зараза слободна места. По томе бисмо дакле имали најбоље средство за предохрану од зара е, кад бисмо могли особама одузети диспозицију за заражљиве болести, а места учинити „имунима". Лична и месна слобода од заражљивих болести, „имунитет", потпуно би нас чувала од тих болести. Но то је лакше рећи него постићи. Расположење нашега тела за заражљиве болести даје се смањити и услед тога личан имунитет тога тела дићи, заштитним каламљењем, и оно је најбоље средство за ту цељ, јер нас поред најмање опасности још понајбоље чува од заражљивих болести. Само што тешкоћа лежи у томе, да се не да свака заражљива болест каламити, а код многих, које би се дале, не смемо то чинити, јер немамо безопасна начина за каламљење, те бисмо каламљењем више квара нанели, него што бисмо се осигурали. А осим тога још и миоги научењаци сумњају у заштитну снагу каламљења, па су противни чак и каламљењу богиња, које се за сада још једино врши код људи. Каламљење богиња са крављега вимета (уасстаИоп) уведено је од 1796. године, па од то доба све до данас још једнако има гласова, који су нротив каламљења и који су за каламљење богиња. ^Чудновато је, да поред таквих статистичких података, као што их имамо за богиње и од којих ћу

одмах неке навести, у опште има још лечника, који сумњају у заштиту од богиња усљед каламљења, у толико више, што сваки лечник, који је над болесничком постељом пробавио једну редњу од богиња, зна, да је ток богиња код каламљених саразмерно много лакши, него код некаламљених. Мимогред буди речено на утеху света, да се противници заштитнога каламљења рекрутују понајвише из логора теоретичарскога, у коме се са оловком у руци, а за радњим столом, не над болесниковом постељом, израђују недостатци и прибављају докази за шкодљивост заштитнога каламљења код богиња. У Хемницу, том великом фабричком месту у Саксонској, било је 64.255 становника, кад је једном приликом избила редња од богиња. Од целокупнога становништва било је каламљених 53.891 душа, дахсле скоро 84 од стотине, некаламљених 5.712, дакле само девет некаламљених на сваку стотину становника, а 4.652 т. ј. 7 од сто таквих, који су богиње другом приликом већ прекужили. Оболело је од богиња 3.596 особа, сваки шести од сваке стотине становништва (у средњем веку богиње суполовину становништва помориле, кад су где заредиле), а поделиле су се оболеле оеобе између каламљених и некаламљених тако, да је од првих оболело 953, ни двоје од стотине каламљених, а од других 2.643, дакле 57 на сваку стотину некаламљених. Газлика је дакле грдна, огромна. Већина је лечника усљед таквих доказа на страни приврженика заштитнога каламљења код богиња; а наша држава то заштитно каламљење у велико потпомаже и ако не обвезује свакога на каламљење, као што је то у многим другим државама (у Баварској од 1807., у Шведској од 1816., у Енглеској од 1867., у Немачкој од 1874.) Усљед тога је и начин каламљења богиња тако усавршен, да су опасности, које су скопчане са каламљењем, све мање и мање, а могу се, кад се довољно пази, са свим избећи. Покушаји, које чини Пастер, Тусен, Шово, Кох и други знаменити бактериолози (научењаци, који се баве изучавањем бактерија) на животињама са кужним соковима других заразних болести у намери, да пронађу безопасан а целисходан начин за каламљење истих, те да тиме смање расположај тела за дотичне заражљиве болести, а прибаве имунитет од истих — дају нам много наде, да ће једном заштитно каламљење бити опште и најбоље средство за личну предохрану од заражљивих болести. Не треба да доказујем, да ће здравији и челичнији човек сваку бољу, па и прилепчиву лакше преболети него болешљив и разнежен. Све чињенице дакле, које нам челиче тело (телесна веџ-