Стражилово

345

346

па политичком вером својом није преврнуо, ма да би, да је то учинити хтео, товарима жеженога злата за то награђен био! Што се пак тиче других преко,ра, који су чињеии дру ЂорђевиЛу, ти су могли долазити само од људи, који сами — може бити — ни близу не раде онолико, колико би требали да раде, а од другог захтевају, да је горостас, који ће — умом и срцем — вигае урадити и привредити од стотине и хиљаде других, мање одарених, мање за рад одушевљених. Али — таки смо ти ми Срби вавек и довека. Од појединца захтевамо, да је див, који ће на своја плећа узети свеколико бреме несреће народне у место да свиколици прегнемо, те да сваки по нешто на своја рамена прими, па онда нико не би осетио тежину терета; или ако би на иојединца може бити — и морао доћи већи терет, ако би под њиме и подлегао, он би бар издисао у том блаженом уверењу, да ствар, за коју се борио, неће пропасти, но ће је други прихватити и до краја извршити; он — као што на жалост код већине наших раденика и бораца за јавне народне интересе бива — не би трудне очи своје за навек склапао у том болном убеђењу, да ће му љуба и дечица остати бедне сиротице, које ће или спасти на милост сродника — ако их имаде — или ће се потуцати по свету од камена до камена, од немила до недрага! * * * Да споменемо најпосле, шта је ЂорђевиЛ — осим наведенога •— још урадио на пољу наше књижевности. Он је год. 1873. издао књижицу под насловом „Идеја народности." У „Сриско Коло", лист за народно-јавне, привредне, просветне и забавне ствари, писао је неко време уводне чланке о политичним, просветним и црквеним питањима нашег народа. Чланци ови били су већином тако језгровити, да су побудили пажњу једног од првих државника српских, те је распитивао, ко их пише. Године 1878. издавао је и уређивао „Завичај", лист за забаву и иоуку. Намеру, која га је при издавању овога листа руководила, казао је сам овим речима: „Доносиће чланке, у којима ће се објашњавати питања знанствена, књижевна и уметничка ради забавне иоуке, а изворне и преведене приповетке ради иоучне забаве. Нарочито ћемо бити за тим, да доносимо чланке из историје, науке, која се наравственим проблемом бави; и то таке историјске чланке, који ће сретно утицати на развитак карактера код на,-

шег млађег нараштаја и уздизати духове из низине себичности на висину слободнијег и свестранијег поимања." Ово обећање — особито гледе чланака из историје — дословце је испунио јер је кроз свих двадесет и пет бројева „Завичаја", који су угледали света, сам иисао и настављао врло лепе чланке под општим насловом „Крај стуба слободе", у којима је живим, вештим начином излагао најзанимљивије призоре из прве, велике револуције француске. Ево како одмах у уводу тим својим чланцима језгровито пише: „Тамо у Француској, тамо на западу, где се у вечерњој румени губи пламено сунце природино, тамо се родило и јарко сунце слободе људске. Румено је било прозорје тога сунца, румено од румене крви људске. Велика француска револуција завитлала је страсти, ускомешала духове, узбунила људску природу. У том комешају народ француски је најдрагоценију крвцу своју источио. Том крвљу бојадисао је стуб слободе, да тако величанственије изгледа. У разузданом бесу своме замахнуо је мачем љуте освете, не би ли истребио све некадање тлачиоце своје драге слободе. Али се овај бритки мач дубље зарио. И тако је француски народ посекао и корен дрвету своје лепе слободе." Да би, колико више може, допринео унапређењу нопуларне књижевности лаше и ширењу знања и науке у све слојеве нашег народа, издавао је ђорђевић „Сриски Соко", велики илустровани календар за народ, и издао га је за ове године: 1878., 1879., 1880. и 1881. Овај календар, као и ни који други у нас, није дабогме био онакав, какав би — бар по нашој замисли — требао да буде календар те врсте, али је ипак био од наших омиљенијих у народу и ширио се по овоме у хиљадама примерака. * * * Ето, такав је био, и то је за свој народ на пољу књижевности му урадио др. Милан ЂорђевиИ, којега успомену данас славимо. Ми смо, цртајући његов јаван живот и књижевну радњу му и плетући му венац хвале и признања, побрали најмирисније цвеће из градине живота му. Ми смо из ђердана особина му набројали његове најлепше стране и особине. Ми смо — бар тако мислимо — насликали верну слику његовог живота и књижевног рада. Рад овај — као што видесмо — био је обилат и истрајан. А да га неумитна смрт — умрво је у својој 39. години 16. (28.) септембра г. 1884. —