Стражилово

.347

ОТРАЖИЛОВО. БР. 11.

348

није пре времена уграбида, за цело би он роду своме још више послужио, за цело би и даље јонг делао на пољима јавнога рада, која је онаком ревношћу, онаком истрајношћу обрађивао. Судећи по свему, што је урадио, није да богме био поске ванредна појава у повесници нашег народа; иије био великан дара и способности; није био геније, који роду своме нове путеве и правце прописује — али је био необичан таленат, који уме живом оданошћу сваку новију мисао да прихвати и да јој буде истинити, неуморни, одушевљени проповедник и апостол. Он није био орао, који би у своме високоме лету ирелазио непрегледно море беде и несреће српске — али је био соко, који срчаном оДважношћу уме да се устреми и да нападне тице-грабљивице, што хоће да утамане плодове рада, напора и вредноће српске. Он је истрајао најлепше дане свога кратког века на најважнијој и најмучнијој биљези, старајући се једино за бољу срећу свога љубљеног рода — а пренебрегавајући, на коцку мећући будућност своју, своје љубе и својих ћери, које ће скоро доспети до свога девојачког узраста, па ће им као нигда до сада — недостајати поука, брига и заузимање очино.

Г Л А 0 Н И К, (Димитрије РужиЦ. На св. Конет.чнтина и Јелену ове године биће равно 25 година, како је дични наш Ружић нрви пут стуиио на српоку поворницу као Иван у Стеријиним „Хајдуцима". Држимо, да није нужде спомињати овде честити уметнички рад Ружићев и заслуге његове ва напредак народног нашег по8оришта. Нема тога данас међу нама, ко не ана ва Ружића. Опгати је он љубимац те му име сваки Србин спомиње с искреном љубављу и поштовањем. Уверени смо, да ће се силни пријатељи, позваници и поштовачи првака-уметника нослужити том приликом, да му васведоче, да увиђају и да су кадри иремерити висину, до које се данданас успео наш Ружић. Ми му од срца кличемо: Остао нам, бог дао, још дуго овако чио и крепак, какав се у иркос неуморном двадесетпетгодишњем раду одржао! (Спомеиик Мицкијевићу). Бесамртном пољском песнику Адаму Мицкијевићу дићиће се у Кракави споменик. Конкуре је већ решен и награде су добили модели пољских уметника: Дикаса (3000 Фор.), Целинеког (1500 фор) и Бараце (1000 Фор.) На предлог градскога представника дра Слахтовског приредио је Мицкијевићевски одбор свечану част у почает пресудиоцима, међу којима еу били и славни уметници: Цумбуш.иа Беча и СгиШаите иа Парива. При тој је части градски председник захвалио тој двојици уметника. О-шПашпе је онда одговорио овако: „Мило ми је било те сам могао испу-

Али — за увек се угасило оно бистро око, које би неуморно бдило, да се никаква несрећа не догоди онима, које је најрадије гледало. За свагда су умукла она уста, која би кадра била дати мудра савета, да неука и неискусна деца с правога пута не заиђу иа страниутицу живота. За иавек се смирило оно срце, које је куцало једино за нородицу и за свој несретни народ. Међу живима нема више дра Милана ЂорђевиЛа, брижљивог оца, искреног мужа, родољубивог Србина, неуморног књижевника. Књижевно одељење славећи — у данашњој свечаној седници — успомену једног од својих најваљанијих чланова, врши само родољубиву дужност, коју „Матица Српска", коју народ српски својим врлим синовима дугује. Мислим, да венац хвале и признања, који ја — по свом најбољем знању и умењу — слављеном покојнику оплетох, не би био потпун и довршен, ако сви ми, који смо се овде скупшги, при завршетку ове свечаности, не би од свег срца ускликнули: Светао му сиомен био међу нама и дуговечан! С^дава до^тору Ми^лаиу Ђорђеви^у! Слава му !

нити жељу Мицкијевићевског одбора и учествовати при пресуђивању модела, јер сам се при том сетио своје младости, када сам као новајлија дошао у Париз и са својим колегама слушао Мицкијевићева предавања на „СоПе^е (1е Егапсе"-у. (Мицкијевић је тада био проФесор славенских јевика и књижевности на том заводу) Често смо чекали на цичи зими пред капијом, да би високоцењеном учитељу своме доказали љубав нашу и високо штовање. Касније је и мени у део пала част, да предајем на истом том „Со11е§:е <1е Егапсе"-у. Баш смо ире негде у истој дворани, где је неумрли ваш песник предавао, наместили плочу-споменицу њему у славу. Ја сам, господо, од оне генерације, која је однегована у осећајима симпатије спрам вашег народа и у осећајима признања вашег родољубља и грађанских ваших врлина. Не треба се дакле чудити, шго сам се одазвао вашем позиву те похитао онамо, камо су ме вукле успомене на Мицкијевића, на моју младост Срећан се осећам у вашој средини, у граду вашем, који је пун скупоцених споменика, у коме почивају ваши краљеви и у коме се хоће да дигне споменик вашем краљу-пеенику. Ја се дивим снази духа вашег и одушевљењу, са којим сте предузели то народно дело". —Цумбуш није говорио, јер, као но Макарт, никад не говори јавно. (Двадесетпетгодишњица сликара Браита). Изврсни пољски сликар бојева, Јосиф Брант, слави ове године двадесетпетгодишњицу уметничког свог рада. Прво његово дело,