Стражилово

427

СТРАЖИЛОВО. БР. 14.

428

Још већма се смеју. — А на што ти то, бабо? запита Иван. — Знаш, ја бих то купио, па бих поклонио селу за кравара; какав би то био краварски рог, дело село би га чуло, па можда још чак и друго село. Гротом се смеју. — Па шта мислиш, бабо, пошто би то било? запита Миливој. — Дао бих за њ пет форинти. — Ха-ха, ни за триста форинти, упадне танак један накудрављен берберин. — Онда нећу, волем за то купити пет крава. Тако доникле проводе, па је већ у велике ноћ. Кнез се иште кући. — Е сад, децо моја, ја морам даље. Задржавају га, он их не слуша. — Е синаче Миливоје, мило ми је, што сам те познао; ако те пут кадгод наведе у Шлавонију, походи ме. — И мени је мило, бабо, што сам те познао. Праштају се, љубе се. — Иване, ти ћеш ме допратити. Збогом. Миливој се са кнезом опростио, јер неће скоро допуст добити, тако исто ни Иван. Иван отпрати оца до стана, ту се опрости, поздрави своје, и врати се друштву. Кнез легне и, како је био уморан, брзо заспи. У јутру већ је ту Фрања, пратиће кнеза у купатило. После купатила под чардаклијом наиђе на кнеза Марка и на Селим-бега. — Помоз бог, диванишете, поздравиТанасије. — Помало; где ти беше јучер ? запита кнез Марко. — Био ми син дошао, па сам провео покрај њега цео дан, а била је јучер недеља, па нисам ишао у цркву, залутао сам се, нешто ће ме зло снаћи; ја кад сам здрав, па у недељу не одем у цркву, мора ми се што стати. — Та ваљда неће, рече Марко. — Селим-аго, хоћу нешто да те питам. Ти си самном путовао, кад си амо дошао, на дамшићу ?

Селим главом маше. • — Видио сам те. — Код Звиршића, кад бесмо гости, не хтедох ти у реч упадати. Зашто погледа онако мрко Црногорца оног? — То је хајдук, с таквима не говорим. — Он се тужи, да су га мучили. — Хај ука муче, јер он хара и убија. — Но и Турци сиротињу муче; и наши прадедови су од зулума турског овамо добегли. — Да сте се потурчили били, не би вам ништа фалило, били (5исте аге и спахије, а место раје — балије. — Али су код вас велике дације. — Дације су свуда велике, одговори ладнокрвно Селим. — Но чујем, да је код вас много спахија. — Има их и код вас, спахилуци су и код вас остали, па зашто се ваши с вама не деле на земљишту? — Тешко сиротињи свуд! упадне Танасије. — Па је раја лења; како код вас, има раје Шваба, па раде, земља им злато роди, одгонетне поносито Селим-ага. — Опет, аго, крв није вода, а људи смо, уделите што боље и раји! рече кнез Марко, а агу попреко погледи. —- Што је на сабљи изгубљено, нек се сабљом поврати. — Онда ћете се клати, док вас нестане. Турчин ни речце даље, очи му се замуте. Сад Марко на друго окрену. — Танасије брате, сутра је свети Константин и Јелена, доћиће по мене кола, па самном к мени да дођеш, а оданде ћу те после у Ковин одвести, да видиш дивну ту цркву. Нема ле ше вепе од ришћанске! — Не браним, ал после купатила. — Тако после осам. Кола ће бити зарана ту, коњи добри, стићићемо за времена и у цркву. — Онда пристајем. Тако се доникле разговарали, па се онда ДИГНу, а СелИМ-агу ОСТаве. (Наставиће се.)

а гранчиди славуЈ пева )Т Весело! Њега слуша моје јање Пребело, —

МОЈЕ ЧЕД0. (и 3 ПЕСАМА „ТУГОВАНКЕ".) ОД ЉУВИНКА. 11а је дигло своју руку Малепу: „Гледај, оче, ону тиду „Шарену!