Стражилово

507

СТРАЖИЛОВО. БР. 16.

508

пут и начин па тон, којим пиеац пише — надмаша све. „Кратке а једре изреке, природни прелази с једнога на друго, живе и јасне слике, жива упоређења са познатим и обичним, згодни примери из живота и природе, песма, приречица и пословица —" — све се ово слегло, све се ово нанизало у књизи овој, све је ово накитило мисли пишчеве, а читаоца мора задобити. Он ће и нехотице узвикнути : Та и сам баш тако судим. Тако је. Баш погађа ова књига. Евала писцу. Ко прочита књигу од корице до корице, рећи ће, уверен сам, да је писац „нити својих мисли добро усновао и уткао у ову књигу, да је право имао, што је јтако судио и да циља нимало промашио иије". Па читај ју. Преноручујем ти ју топло. Топлије не знам. Здравља ти треба! Је-ли? Знаш, да га треба чувати. И колико умеш. чуваш га и пазиш га. Ал још ти не иде баш најбоље. Не знаш све, што треба, да знаш. Па узии књигу ову; она ће ти помоћи, и — дознаћеш, где грешиш. Узми ју, ал ју и читај и владај се по њој. Читај ју увек. У свакој доколици преврни лист-два, прочитај их, промисли о свему, што си прочитао, сети се себе и свог здравља. Сети се, како ти живиш и

слаже-л се то са оним, што сиукњишовоЈ нашао. Ако се не слаже, напуштај то, окај се тога. „Поука" ова не претерује. Она ти каже чисту истину. Кљига је та добра храна. Неће ти „опасти ни душа ни тело", ако ју читаш. 5. Писац је завршио дело своје још пред божић 1882. године. Корице су наштампане 1884-. а тек пре кратког времена могла се наћи у књижарама — бар код нас. Зашто то? Да књига није пристала усвакукућу: у господску као и занатлијску и просту; да књига није и за старо и за младо; да књига не даје здраве забавв и мушком и женском ; да књига не разгаљује и мало и велико; да књига није на здравље сваком и свима — не би се чудили. Што две године далежи„на но се штамиано" ово дело, кад треба да га има свака кућа и да га чита? Не разумемо! Па кад се већ задржала, нека се сад бар растурује! Књижари и растуривачи наших књига, нека вам је прва брига, да ову и оваке књиге ширите ио народу. Боље зацело не можете ни показати ни доказати, да вам је добро народа на срцу. Чините то и себе и народа свога ради! Чииите то и народа и себе ради! с. М.

ДОПИО ИЗ БУДИМ-ПЕШТЕ, Четврти дан после Ускрса давало је „Коло младих Срба и село с игранком у просторијама гостионице на Сечењијевом шеталишту. Програм се састојао из два мушка збора, две соло-песме, квартета, предавања и декламације. Песме су све већином по8нате Српству, осим једне новости, коју је „Коло младих Срба" добило испод чекића. То је изворна композиција г. Ђене Стојановића: „За Фрушку свету" од Д. Павловића. Г. Ђена Стојановић је познат у пештанским музичким круговима као врло вешт свирач, особито у камер-музици, а и у комповицији није новајлија. II овом приликом успео је у томе да занесе публику на бурно пљескање и изазивање У опште мозкемо тврдити, да је моралан успех постигнут у потпуној мери на сблу. Али се на грдну срамоту будим-пештанске публике не можемо похвалити са материјалним успехом. Нећемо одмах непра ведно да нападамо. „Коло младих Срба" хтело је да приреди беседу, али само ив обзира према публици је одустало од тога и остало је при селу, да се не би могло рећи: треба тоалета, треба трошка, шта више и за с§ло је опоменула публику, да дође у кућевном обичном оделу. Па шта мислите, колико је дошло на то село? Билоје свега 16 женскиња или 5 — 6 породица. То је великодушан одзив на штедњу „Кола младих Сроа." Будим-пештанска српека пу-

блика умесго да савије руке своје око тог малог гњезда српског, она се стиди њега. То је канда прави уврок, што је и онако сирота благајна друштвена олакшана за 100 и више Форинти. Грдан је то удар за друштво. — Да је публика српска дошла на село, видила би барем искрено, право српско весеље. Једина утеха може бити „Колу младих Срба" то, штоје искрено изигпло будим-пештанској публици на сусрет и што се трудило, да српским духом и осећајем надокнади вештину те да тиме у неколико вадовољи будим-пештанс.ку публику. Али преко 100 Фор. негативног прихода опаметиће га, да се не одаје илузијама. то. ПИОМО УРЕДНИКУ. Из Панчева. Штовани господине уредниче! Допустите, да у цењеном листу вашем, који тако лепо прати и бележи сваку лепшу појаву на пољу српске уметности, прибелезким и ја у неколико речи једну лепу и, слободно могу рећи, јединствену појаву, какву наш српски свет у овостраним крајевима није скоро прилике имао чути и видети. Све је то ближе долавио онај дан, који је словенски свет с радошћу очекивао, дан, који је и наш српски народ попут своје остале браће по крви наменио прослави једног од