Стражилово

485

486

Кнез Танасије развија чаршав па се у њега увија од главе до дивана, и преко чизама га скупи. Изгледа као бедујин у бурнусу, засут врелим песком од самума. Слуге једнако чисте, но и за „оченаш" је дуго тако што, а док све у ред дође, могао би кнез и дванаест оченаша очитати. Све је додуше на дивану, само што је ушла вода у чизме, а ту су у крпицу увијене банке. Банкама у овењачи ништа неће фалити, јер су остале на суво. Све је опет у реду, излазе; Фани при изласку мрко погледа на кнеза, крива је, боји се, да ће за то одговарати. Кнез је сам, сад ће се облачити. Збаци са себе чаршав, па руку у чизму тура, да види, шта је с новци. Кад оно, а крпа влажна, прокисле банке. Шта ће сад? Гледи кнез у шаки завежљај, ако га отвори, па их извади, могу се поцепати. Мисли се и на једно смисли, да завежљај исцеди, у стану ће после банке растрти да се суше. Тако и би. Сад мора кнез на мокре обојке чизме да навуче. Чизме су алватне, неће шкодити. Кнез се обуче; но како ће сад напоље? Излази, — а пред врати чекају га послужитељи и надзорник. Изгледа, као да хоће да га казне. Кнез је додуше купатило исплатио, ал штете је ту. Кнез је у том сасвим невин, крива је послужавка, што није славине заврнула. • Но ко ће ту њему путнику помоћи? Да је то у селу његовом, била би послужавка окривљена. Сад кнеза опколе и нападну као асаси, да штету накнади. Фани све штекће. Кнез се разгледа, баци надаље поглед, би ли Фрању где спазио. Доиста, Фрања је на догледу. Кнез шаком маше: — Хеј, Фрањо, дођи амо! Фрања га угледа, чуо је за белај, но није смео запиткивати, побојао се, не ради л' се ту о кнезу, јер око његових врата опажа се гунгула. Сад је Фрања начисто, протура се до кнеза, и кад чу, о чему је агагор, све кнезу протумачи, да мора штету накнадити. Сад воде кнеза до касе. Ту му начине рачун, да мора платити за штету, што је диван овлажен. Онда долази гу-

оитак времена за послужитеља, и све то укупно чини петнаест форината. Фрања кнезу све протумачи. Кнез маше главом, а вади „шлајбок*, тај није овлажио, био је у „јанклу". Фрања поче молити касира, бар пет да попусти, но овај на то и не одговара, већ пружа руку за новце. — Ман' се, Фрањо, шта мољакаш, ево им петнаест, кнез шлавонски, кад у купатило иде, носи собом и новаца, да зајази сиротињу. Кнез исплати Кад млађи виде, с ким имају посла, и они на њ навале, особито Фани прети му се жестоко. — Хајд и ове да зајазим! И њима баци по форинтачу. Тако се кнез опрости неприлике. — Хајдмо, Фрањо, натраг. Док је први пароброд стигао, морали су нешто и почекати. Кад пароброд стиже, укрцају се, и спусте се до моста, а оданде пешке до рудног „брукбада". Но већ је девет сати прошло. Кнез Марко је до осам на Танасију чекао, но није га дочекао, јер мора још данас, на Константина и Јелену, -у цркву. Жао му је, но отпутовати мора. Опет ће се сутра ил прексутра кнез Марко вратити и Танасију онамо повести. Кнез Танасије како у стан стигне, развије крпу, где су банке. Једва их је расплео, саме педесетице. Растре их на прозор, да се зраком суше. Осушиле се брзо, но су се и окореле. Такве их једно на друго наслаже, завије у папир па смести у „шлајбок". У „шлајбоку" још је било банака, да друге не мора мењати до куће. У овењачи је све у реду, а то је најглавније. Кнезу је већ купатила доста, хоће да се кући враћа. Чуо је, да га је кнез Марко чекао, али он томе није крив; до чекања му није, банке влажне тек ће код куће репарирати, док се са Заријом састане. Саветује се кнез са Фрањом, како ће се кући враћати, а овај га на то упути, да не иде паробродом доле, већ жељезницом управо до Осека, па онда на колих кући. — А је ли, Фрањо, да идем гвозденом ватренком? Право кажеш, онда сам преко ноћи у Осеку. — Иди само ајзлибаном, прије ћеш доћи. Паметан човек Фрања, погодио је.