Стражилово

493

сјајнијој ствари нешто заилетено, нешто иитересантно, а особито нешто пикантно, те му је и неправо, ако се окрене све на добро, ма да је пре аипарао, што је пошло на рђаво. — Нисте ме разумели, рече Љубида озбиљно. — Може бити, примети Милић олако и узме књигу у руку, која је лежала пред њим на столу, папоче превртати листове. Љубица га погледи крадом и лак осмех прелети јој преко лица. — Маните се те књиге, рече и погледи га поново, ево ћу вам дати нешто друго на читање. При тим речима извади Љубица писмо из џепа и предаде га Милићу. Овај га узме механично, отвори га и поче читати. Али одмах у почетку читања стаде се појављивати на лицу му неко чуђење, што је расло све већма. Каткад се и насмешио, каткад и срдио, и на послетку, кад је иисмо довршио, подиже главу и погледи Љубицу. — Дабогме да вас нисам разумео, рече, ако сте имали на уму и ово писмо. — Да знам бар од кога је, примети Љубица. — То вам могу рећи. — Збиља! Па од кога је? — Од младог Костића, нашег сараденика. Познајем му рукопис. — Од њега је дакле! рече Љубица и поче се смејати. — А шта се смејете љубави младог момка? запитаће Милић. — Мени је свако љубавно писмо смешно, настави Љубица, особито оно прво, у ком се љубав изражава. Али, немојте му рећи ништа. — Кад нећете. нећу. У осталом, ја не видим ништа смешног. Момак је заљубљен, не зна други начин. да вам љубав своју саопшти, па ако се изразио и чудно, то показује само да је новајлија у тој струци. Мислите л' му одговорити? — Не знам, коме. — И то је истина, рече Милић. Али шта мислите радити ? • — За сад ништа. У најбољем случају чекати још једно писмо. — Немојте се шалити с тако озбиљним стварма примети Милић, јер се можете покајати. — А за што да се кајем, рече Љубица и погледи Милића мало злурадо, зар се Костић мени временом не може доиасти? — Нећу да поричем то, само . . . — Шта само ? — Та ... кад мислите, да вам се Костић може допасти, онда чекајте друго писмо. Међу тим вам препоручујем, да се веџбате у стилистици.

. БР. 16. 494

— То неће бити нужно^ насмеши се Љубица и мете Костићево писмо у џеп. — Добро. кад је тако, рече Милић нешто озбиљно, ја сам то рекао само за то, да се он после не смеје вашим писмима, јер рђава стилизација па и траљав правопис — о рукопису нећу ни да говорим — хоће често љубав да охладни. — То је већ моја сгвар, рече Љубица, и једва чекам, да ми пише и да се потпише. — Не тражим, госпођице, да ми и то писмо покажете. — Кад нећете, нећу, одговори Љубица и опет прелети лак осмех преко лица њеног. Милић то није приметио. јер је по соби ходао горе доле. На послетку узме шешир, поклони се Љубици и оде. Кад је био на пољу, поче Љубица рукама тапшати; за тим се приближи прозору и погледи на улицу. Ено га где се жури, говорила је у себи, натукао шешир на очи и не гледи никог. Иде средом сокака, сад је савио у дунавски. Није се ни једаред окренуо. Радознала сам, да л' ће дуго изостати. А, то не сме радити, иначе . ... и Љубица је снуждено спустила главу и повукла се у собу. Милић је прилично нарогушено ступио у редакцију. Ту је затекао Костића и Машића, који су прегледали коректуру својих рукописа. Јави им се, и одмах за тим викне шегрта, да му донесе преглед садржаја сутрашњег броја. По кад кад погледи Костића по преко, али на овом није се могло ништа приметити, тим мање, што је сам избегавао да погледи Милићу у очи. Милић се пије дуго задржавао у редакцији. Кад је видео. шта ће све изаћи сутра у листу, опрости се и оде. Упутио се у шетњу. Ишао је око града и бирао је све такве стазе, где се неће ни с ким наћи. — А шта ме се тиче, рече на послетку полугласно, ако се заљуби у шмокљана, то је њена ствар. Само се чудим, да се тако паметна девојка даје занети од неколико фраза. Бадава, женско срце остаје вечита загонетка. Па збиља, она није само паметна, она је и лепа. У њеним очима лежи ванредна чаролија. Хм! То нисам до сад ни приметио. Заиста, она је лепа ... па добра . .. . и паметна! Ако га воли, нек се деца узму! И Милић слегне раменима и настави живље своЈу шетњу, али опет за то није престао да мисли о Љубици и о Костићевом писму. Вече се већ увелико спустило, кад се вратио у варош и отишао у гостионицу да вечера. Ту је затекао доктора Лукића, Лазића и калуђера Теофана. Чим је сео, одмах је почео да се шали. Не потраја дуго, а на столу се појавиле неке боце вина.