Стражилово

4!) 5

СТРАЖИЛОВО. БР. 16.

490

Друштво се међу тим умножидо, дошао је Поповић, који је донео вест, да се Влајковићка вратила. — Влајковићка? рече Теофаи, та јуче сам јој венчао кћер у манастиру, и то са Дражићем. Драгиња. тако се зове, је л? Сви мануше главом, да је тако. — Показали су диспензацију, да их^ могу венчати и у пост, а мени је свеједно, настави Теофан. — Дакле опет један пар више на свету, рече Милић. И тај је Дражић отишао у филистре. Ео је то видио, да се уметник жени! Као да тога мора бити! — А за што да се не жени? запита ЈЈукић зачуђено. Тиме је показао да је поштен човек.

— Као да се попггење изражава само у чипу женидбе, примети Милић и мане главом. — То не, али у његовом случају био је то чин поштења, рече Лукић, он се могао и пе женити. Милић није на то рекао ништа, али што се весеље све већма развијало, бивао је све раздраженији. На послетку устане и без опроштаја оде из друштва. Ови се згледали, јер га нису таквог видели још никад. После Милићевог одласка није ни остало друштво дуго седело. Било је већ и подоцкан. Кад се разилазили, позвао је Теофан Лукића, да га посети у манастиру, сад је прилика добра, јер архимандрит није ту, отишао је у илиџу, а неће се вратити ни за четир недеље. Лукић му се обећа и пријатељи се растану. ^ ј ^ (Насгавиће ее.)

МЛАДИ РАСТ.

ИЗ ОСТАВШТИНЕ КРИЛАНОВЕ.

лади раст се вин о Вису сјајаном, Вес'о наг'о горе Снагом млађаном. Чврсто му се жиље Зарило у тло, Из њег' здраво, чврсго Стабло поникло. Вујало му дебло, Био прав и јак, Брсно му се грање Ширило у зрак. Дичан с младе снаге, С краса весео. Поносно је глед'о С висине у до. А под кором тврдом Залег'о се црв, На срч младом расту Црву била стрв. Са словеначког.

Ту с' отровним зубом Глође дан и ноћ, И попашно срче Расту младу моћ. Сломиле се гране Стабло с' погнуло, А под земљом расту Жиље свенуло. Смртно рањен горе Сад стоји сатрт, Тужно чека сате, Да га скоси смрт. . . . К'о раст на стрмени Узраст'о сам прав, Поносан к'о и он, Вес'о, чио, здрав. Стрвен, к'о раст млади Нем сад плачем ја, Тешку самрг рану Горко чекам ја. н.

ПУТОПИСНЕ ЦРТЕ. УСПОМЕНЕ ИЗ ИТАЛИЈЕ. ИЗ ПОМПЕЈЕ ПРЕКО КАОТЕЛАМАРЕ И ООРЕНТА НА КАПРИ, Цратив се са своја два сапутника Немца са 'Везува натраг у Помпеју. одмарао сам се ' сутра дан. Добро нам је пао тај дан одмора. Опорависмо се мало од тешког свог хода и мо-

госмо мирно саорати у души величанствене оне утиске са свог пута, који ће нам на век, остати у памети. Али и након тог одмора морадосмо штедити сво-