Стражилово

597 ОТРАЖИЛОВО. БР. 19.

Јеровоал^. Па само руку? Што и уста не? Е мачу, сад ћеш дуго да ми спиш Душмана немам сад — до себе сам. Суламка. Па хајд унутра! Јеровоам. Мислиш! Нећу још; Гле тамо, већ се месец родио! Је-л', шта ћу рећи јадној Мирјами 0 несретном јој мужу? Суламка Грозно! Јест! Но зато на'ћеш чедо невино. Јеровоам. Мирјама има? Е, онда је бол Не излечен, ал као рана тек, ТТТто боли само, кад је дирнеш баш. Ал шта је, ти не збориш? Ил је зар Мој долазак ти прост и обичан К'о весник кад ти какав дође — не? Земаљска једна срећо, Суламко! Тако ти твојих уста ружичних, Говори! Суламка. Шта ћеш? Јеровоам. Не, још и боље. Прозборићеш у часу одлучном! (Из шуме се чују јасни рогови. Буктиње се појављују.) Јеровоам (рмдосно.) Је-л' дар то ? Суламка (јако увбуђена). Хајдмо, да се сакријем! (Хоће да бежи.) Јеровоам (задржава је). Е јеси-л' дете! Суламка. Ја бих умрла, Да њега видим — морам побећи. ПРИЗОР ЧЕТРНАЕСТИ. Ловци с буктињама. Жемпон. Содоион са свитом. Пређашњи. Соломон (смејући се). Шта, к'о што видим, ми смо страшни — а? Јеровоам (клањајући се). 0, господару, добро дошао! Колике части! — Та је дете још. Па тако брзо, тек што дођох ја! Унићи ћемо таман заједпо.

598

Соломон Е да! (Кад се окретоше, застаде Јеровоам уједаред.) Јеровоам. Но, царе, — што си обећ'о? Суламко, ходи, пружи руку ми! (Ухвати је за руку.) Наступио је жељен, суђен час То нек је дар — поклон' ми овај створ! (Судамка се стресе.) Соломон Суламка баш ни речи? Суламка (борећи се). Шта бих, шта? Јеровоам. Што ћутиш сад? Суламка (загушено). Је-л' твоја заповест? Соломон ' зкиво). 0, никад нема заповести ту: Где срце бира, оно говори! (Суламка се отргне и падне ничице пред цара.) Јеровоам. Шта то сад значи? Соломон Устај, девојко! СулаМКа (страсно). Ником ме, царе, не дај, никоме! Соломон. Не збори тако љубав. Побро, чуј: Ту није силе. — Јадно дете ти! (Дигне је.) СулиМКа (занесена у страсти). Ти смеш, и за то носиш крунин сјај, К'о сунце да те оком прати свак. По каткад буде, збациш пурпур свој, Од шале можда узмеш хаљину Свог роба — ал си и тад светли цар, И тад си свима звезда божанска. Не мораш, дакле, јад познавати Ни изгубљени н&д, што будиш сад. К'о прах са ногу све нас стрести смеш, Ал' једно, царе, ни ти не можеш, Приморати нас и поклонити Од човека бих смрт пре грлила! Јеровоам. Та бунца. Соломон. Ма да читав говор твој Ни у пола ти нисам схватио —