Стражилово

600

Ал видим, да те морам штитити. Од срца жалим, Јеровоаме мој; — Јерусалим је лепих мома пун, Па дођи једном, буди мени гост Заборавићеш вечно овај час. На Суламку баш немаш права ти! (Цар и сви окрену ее кућици.) Јеровоам (хитлено). Шта, немам права?! Стан'те! Је-ли ти, Зар тако памтиш онај кобни дан, Кад но те гуја једном напала Па ја те спасох! Беше у јутру, Ти браше цвеће — кад ал змија ту Баш руку ти је стегла! Не знаш сад? Побледела си онда као смрт, Јеровоам те само спасао, Подметнув змији своју руку сам И испив хладно отров из ране. (Суламка му прилави.) Не збори — већ си доста казала. Све речи скупи, којим' тепа свет, И покушај ме њима блажити И опет ћу ти рећи — лажна си! Суламка. Јеровоаме! Јеровоам (огорчено). Знаш ли змију, је-л'?

Соломон. Не познајеш је — хајдмо у собу! (Уводи Суламку унутра. Мемнон са буктињашима улази за њима) ПРИЗОР ПЕТНАЕСТИ. Јеровоам (удари ее по челу). Ил' да-л' ме змијин ујед опио? И то је невин поздрав! Подсмех пре! „Не познајем је" — тебе сада знам. Ил сан је био — па се будим сад? Шта беше оно — круна, пурпур, сјај? Па прах, што он са ногу стрести сме? Тек њега видиш, имаш очи за њ, И звезда ти је, велиш, божанска! 0, сраме! Је-л' то гром у срцу мом? Ил стара слутња, што се смешка сад? Ил' за то ли је тако љубазан? Зар за то самном тако њежан, благ? Лепота њена! Грозних мисли, ох! С тог тако њежан? Помахнитаћу То оцу гроба тресе поново Ох, заклињем се мржњом заспалом! . Ил ја да будем стрелама ти циљ ? Је-л', царе, моје срце?! Оте свет!' — Још не верујем, не видим још то, :• (Окрене се кући.) Ал' држ' се, горда главо, буде-л' што! (Наставиће се.)

НАЈСТАРШЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ.

IV.

од човечиЈи можемо поделити по његову говору у три разреда. Ми ћемо се задржати само код једнога од тих, кому припадају индоевропски народи, а то су: 1) Аријци (Индијанци), Бактријанци, Персијанци и т. д. 2) Грци и Латини. 3) Словени, Германи и Келти. Сва та племена и народи говорили су и говоре индоевропским језиком, па су се некад, када беху у заједници, могли и разумети. Па не само да су једним језиком говорили, него су, чинећи једну народну целину и мал не и једнако веровали и мислили. Споменусмо, да су и Словени лоза тога великога индоевропскога племена. Додамо ли још, да ћемо на тој Словенској лози наћи листак, на ком је име српско, онда смо тако нашли

Л Е Г Е Н Д Е. (Наставак.) и С р б е у тој великој заједници; нашли смо их у заједнициса: Индијанцима, Перзијанцима, Грцима, Гимљанима, Германима и т. д. То су данас доказали учени људи, испитујући и упоређујући језике, којим говоре сви такови народи, па су нашли и песама и прича, које су садржајем својим тако сродне код индоевропских народа, да их морамо покупити у једну целину и

помислити, да су сви ти некад једно били. И ми се латисмо таковога посла, да у неколико овакових српских народних песама разгледамо садржај, па да потражимо, не би ли њему налик нашли у којег другог народа, код кога би се сачувала много древнија прича, која би нам својим садржајем протумачила нашу народну песму. Латимо се дакле одмах тога посла. Кад добро прочитамо поменуту песму: „Све-