Стражилово

601

СТРАЖИЛОВО. БР. 19.

602

ци благо дијеле" и размислимо о садржају њезином, истиче нам се двоје у њој. Прво је подела блага међу светитељима, а друго је казна божија, која постиже грешан свет. Ево стихова у тој песми, којима се казује, како деле благо светитељи: Мили Боже! чуда великога ! Или грми, ил се земља тресе! Ил' удара море у брегове? Нити грми, нит се земља тресе, Нит' удара море у брегове, Већ дијеле благо светитељи: Свети Петар и свети Никола, Свети Јован и свети Илија, И са њима свети Пантелија; Њим долази Блажена Марија

Њој говори Громовник Илија: '""'рби ~г- »Сејо наша, Блажена Марија! -';^\Утри сузе од бијела лица, "''Vми овђе благо под'јелимо, V/ 1 „фтић' ћемо Богу на диване, / „Молићемо Бога истинога ■; 4 , /Пек нам даде кључе од небеса Када свеци благо под'јелише: Иетар узе винце и шеницу И кључеве од небеског царства; А Илија муње и громове; Пантелија велике врућине, Свети Јован кумство и братимство, И крстове од часнога древа; А Никола воде и бродове Па одоше Богу на диване Молише се три бијела дана И три тавне ноћи без престанка. Молише се и умолише се

Прочитавши овај део песме истичу нам се имена светитеља, која су нам сва позната, јер их празеује света наша православна црква. Наш народни песник, који нам представља сам српски народ и његово религиозно чувство, које опева песничким даром својим, пева уједно, да ови светитељи деле благо овога света, те је сваки господар од свога блага. Један управља громом, други врућином и жегом, трећи водом и т. д. Што који усхте, оно и учини силом своје власти. Ми се данас молимо једному и истиному Богу, ако желимо да буде кише, да престане

киша, да роди рана и т. д. Ал у овој песми, као да осим правога Бога има још и других Богова, од којих би морао човек молити сад ову, сад ону милост, јер је та у њиховој руци, јер они поделише благо, па сад је једно овога, а друго онога. Ми се и данас додуше молимо овому или оному свегитељу, да се моли Богу за нас, да нам Бог учини милост своју. Ал нам из ове песме ипак ови светитељи излазе моћнији и силнији, та они дрмају својим благом и располажу, па нам га и дају и одузимају. Немамо ли дакле ту посла са више Богова, са многобоштвом, које ми данас не исповедамо, јер верујемо у једнога и истинога Бога, који има у рукама небо и земљу и све што видимо и не ви димо Кад је дакле тако, може ли бити другачије, а да не помислимо, да би ова п-есма својим садржајем морала допирати до оних древних времена, када бесмо још у својој старој претхришћанској вери. Није ли нам зар слободно помислити у овој песми на старе наше богове, које у хришћанска времена заменише наши светитељи које спомиње ова несма. Па завиримо мало у нашу претхришћанску веру, коју би могли по времену поделити у двоје, јер је нека разлика у бићима божанствевим, које је морало бити у предисторијско наше доба, када сви Словени беху у заједници са арским народима, а морала је опет бити у историјско нам доба, када се Словени оделише од тог велик;ог племена — арских народа. У опште ћемо рећи, да нам сва предања, која нам се сачуваше, с едоче, да је прва вера код Словена, као и код других арских народа почела тим, што су обожавали природу, и све оно, што се у њој појављивало. Сви знамо, да појаве природне највише потичу с н е б а, на којем гледамо и слушамо јарко сунце, сјајни месец, сићушне звездице, светлу муњу, страшну грмљавину, с неба нам долази киша, с неба и суша — с неба очекујемо свако добро. Сви ти појави небесни јако задиру у живот рода људског на земљи, јер од њих зависи и добро и зло, које може снаћи род људски. Није ли дакле вероватно, да је род људски са страхом и поштовањем морао погледати на те појаве, који су силнијн од њега а није ли још јасније, да је још више мислима својим помишљао на једно биће, које дрма небом и свим оним, што је на њем; већина учених људи мисли, да би се то божанствено биће звало Свар о г, а то би опет значило небески свод. Овога су бога називали Руси и Полабски Словени Св а-