Стражилово

589

ОТРАЖИЛОВО. БР. 19.

590

колико минута ово писмо. Прочитајте га, па ми оида редите, шта је у ствари. Костић узме писмо, али чим је почео да чита, пребледи и руке му стадоше дрхтати. Милић га је посматрао и само је тужно махао главом. — Дакле? рече, кад је Костић прочитао писмо и обореном главом пред њим стајао. — Пемојте се срдити, поче једва, а пре свега немојте ме осудити. Ви знате, да сам сиромах, да ми треба новаца. То су као дознали наши противниди и почели ме облетати, и — јуче им је испало за рук м, те ме ухватише. Али ваша племенита понуда од јутрос доведе ме оиет к себи. Данас сам вратио проклете новце, којима су ме већ купили. Милић није говорио ништа, ћутке је слушао, шта му је Костић говорио. — Поред тога, настави Костић и глас му је бивао све тиши и слабији, хтео сам и вас лично да изневерим. Слушајте ме само! Ја волим госпођицу . . . Љубицу Живковићеву . . . коју волете и ви . . . — А! рече Милић. — Да, ја је волим, настави Костић, и видећи, да је овако нећу моћи добити, продао сам се био, да временом, као свршен човек могу доћи до н>е. Ја сам јој писао и писмо . . . — То знам, рече Милић чисто потмуло. Костић се подиже на те речи и погледи чисто уплашено у Милића. — Ви знате, па сте ћутали! рече очајно. — Говорите само даље! рече Милић. — Шта имам јопг да кажем, одговори Костић . .. само још то, да после тих ствари нема за мене више места овде, и да могу напустити наду и на прииомоћ, коју сте ми обрекли. — Што се првога тиче, рече Милић озбиљно, то имате право, јер сте проиграли моје поверење; али што се другога тиче, то не стоји тако. Ви ћете припомоћ добити, али морате ићи већ сутра горе у Пешту. Ваљда није нужно да вам кажем, да ће ово остати тајна међу нама. Спремите се за пут, а ја ћу сутра у јутру овде бити, да вам предам новац, да можете ићи. С богом. После тих речи окрене се Милић и оде из редакције. На вратих се нађе с Лазићем и с Поповићем, који дођоше, да прегледе коректуре за сутрашњи број. Није ни Костић остао дуго у редакцији. На брзо сврши свој посао и оде, да се спреми за пут. Сутра дан, кад је дошао у редакцију, затекне већ Милића тамо. Овај му ћутке изброји повећу суму и рече му само, да му напише иризнаницу. Кад је Косгић био с њоме готов, предаде је Милићу.

Овај је мете у џеп и удали се а није Костићу рекао ни речи. — Баш ме нрезире, рече Костић у себи, али сам и заслужио. ХУП. У човечијем животу има тренутака, у којима му се чини, да га је напустио свет. Обично је повод таквом душевном расположењу обмана и то обмана у својим идеалним тежњама. И Милић је био у таквом расположењу. У зрелијем добу свом имао је два идеала: љубав и начело. Ирви је идеал исповедао узвишено, јер нарав његова није га навела никад, да у љубави тражи одушке својим осећајима. И према Љубици није осећао никакву другу наклоност, осим братску и тек кад је приметио, да је могућност ту, да Љубица може ностати туђа, поче се у њему развијати осећање, које му је до сад било непознато. У исти мах, кад је почео осећати, да му је Љубица драга, у исти је мах и осетио, да можда не мора бити баш његова. То је било тренутно али напрасно и снажно осећање па у исти мах и разуверење. Шта је он од тог доба хтео и желио, о томе није имао доста јасног појма. Он је само толико знао, да му је Љубица драга ма да се бојао, да то призна самом себи. али да у једно неће бити његова. Други идеал његов, начело, изражавао се у карактеру његовом, ноглавито у политичном правцу. Свој је народ љубио искрено и што је год писао и радио, чинио је из чистог уверења, које се временом развило до сталног начела, од ког не би уступио ни за длаку, па ма наишле на њега ма какве непогоде, ма каква искушења. Он је мислио, да су и људи, који се купили око њега, истог начела, па како га је немило дирнуло, кад је дознао, да је Костић био у намери,да за проклети новац изневери свету народну ствар. Па тај исти Костић хтео је да му преотме Љубицу! То разуверење тако је упливисало на њега, да је почео бити суморан, тако се развијало и јачало у њему, да је морао на неко време или потражити светски жагор или се повући у какав миран и усамљен крај, да ту са собом буде на чисто. И он је изабрао ово друго, опасније средство. Он није мислио у тај мах, да је самоћа сладак отров, који непрестано подрива и душевно и телесно здравље; он се хтео само да уклони па ма како било. Расположење своје душе није хтео никомдаповери, ни свом присном другу, ЈЈукићу; само му је рекао, да хоће на иеко време да се уклони и да се у тишини одмори, те тако да се снреми за још жешћи бој. Мислио је мира наћи у манастиру код