Стражилово

587

СТРАЖИЛОВО. БР. 19.

588

ниетрације не само могли намирити, него је и остао приличан сувишак, који је остављан за разне могућности. XVI. Кад је Милић саопштио Костићу, да се нашао, који хоће да му даде нужна средства, да мозке довршити науке своје, био је овај тако изненађен. да није могао у први мах ни речи да изуети, и тек доцније, у току Милићевог разлагања, отме му се нитање, ко је тај меценат. Но Милић пе хтеде никако да га именује; рекао му је само толико, да ће преко њега добијати редовно новце. Костић му се захвалио од свег срца и кад је Милић из редакције отишао, седе на столицу, спусти главу на руку и поче дуго да премишља. На послетку се диже нагло, извади из џепа подебело писмо, покида га на ситне делове и баци ове у кошар. За тим извади из новчаника повећу банку, замота је у хартију, положи је за тим у куверту, узме шешир и изађе нагло из редакције. Упутио се у неку улицу и стаде пред пошироку кућу. За тим се попне на басамке и рече слузи, који се ту нашао, да га пријави господину. Мало за тим, а слуга изађе и пусти га унутра. Господин. ком се Костић пријавио, висок човек, са мрким, несталним погледом, примио га је доста пријатно и понудио га, да седие; али Костић не хтеде сести, већ се лепо захвали, говорећи, да му је хитно. — Па које ми добро доносите, рече господин и погледи Костића хитро. — Дошао сам, господине, одговори овај, да вам вратим онај новац, који сте ми послали преко вашег повереника. Никако се не могу упустити у то, да извршим ваше захтевање. — Нисам вам ја послао никакве новце, рече господин изненађепо, не знам ја ни о чему. — Знате врло добро, настави Костић, али да богме, да вам не може ићи у рачун да признате, да ете ме хтели купити, да вам од времена до времена јављам, шта се збива у нашој редакцији и шта се наши први људи договарају. Ја бих био само издајица — а то не могу. — Вратите новце оном, од ког сте их добили, суне господин, и немојте ми говорити којешта. Јесте л' при себи! , — Јесам, за то сам и дошао, и ево вам новац. Костић извади из џепа куверту, у којој је била банка, положи је на сто, поклоии се и хтеде да иде. — То је безобразлук, викне сад господин, узмите овај новац и идите кући. — Мени не треба, рече Костић одсудно. — Ха, ха! насмеја се господин, гле голафера,

ког могу сатарити. Или ћете радити, што сте обећали — та кад сте новце примили, пристали сте на предлог, или ... ја ћу вама показати! — А шта ћете ми показати, рече Костић и црвен му се осу по лицу, ако не узмете новце Љтраг и не ушчините се целој ствари невешти, написаћу изјаву у „Заточнику", шта сте хтели са мном да чините... — Та ви сте већ у клопки! — Нећу штедити ни себе, настави Костић. Сваки зна, да сам сиромах, па кад у мене види новце, знаће, да ту нема много благослова. Господин се трже на те речи, погледи Костића злобно, за тим пружи руку и покаже му врата. Костић се окрене и оде. С лакпгам срцем нашао се на улици и одмах се упути опет у редакцију, која му је сад тако нријатна изгледала. Господин је остао у највећем гњеву, зипарао је непрестано. — То пашче да ми здере личину, викао је, а, то не сме бити. А оиај ми рече, како је све у свом реду, како је овај пристао и да нисмо могли наћи бољег шпијона од тог голаћа. А, позваћу и њега на одговор. Зар је морао одати мене, кад сам му казао, да ћути! Шта то само мора бити ? Какви су се врагови заверили против мене. А, морам дознати, па онда тешко теби, тешко вама свима. Господин приступи звонцету и зазвони. Кад је слуга ушао, рече му, да одмах оде и да дозове писара Кнежевића. Међутим је Костић седео у редакцији, блажен, што је дошао к себи. — Боже мој, говорио је у себи. у шта сам хтео упасти! Да будем увода, шпијон, и то да доносим вести,- које они људи нреда мном говоре а и не слуте, ко их слуша. И био бих подлегао, био бих зацело, да се Милић није показао тако племенит. Они су новци код мене само преноћили, па су ме опет горели и пекли — целу ноћ нисам тренуо. Али мене је навела и љубав моја, да изневерим Милића. Надао сам се, болан, да ћу моћи Љубицу задобити, ако се покажем с новцем — будала ја! Та та је девојка паметнија од мене! А ја, несретник... ах, нећу ни да мислим на крај. Но сад ми је лакше, сад — ма и не дошао до ње, остаћу веран себи самом. Још нећу смети погледати Милићу у очи. Замолићу га, да ми даде новац што нре, па да идем у Пешту, да се заријем у књиге и прекаљен да се вратим опет. У то уђе Милић у редакцију, иамргођен, с писмом у руци. — Господин Костићу, поче, добио сам ире не-