Стражилово

697

СТРАЖИЛОВО. БР. 22.

698

лепчива окобоља војника". Али није остало за дуго тако. Јер кадсу распуетили војнике кућама њиховим окужнли су војници укућане, те је тако та опасна и непријатна боља посејана међу становнике деле наше домовине. После путовања од више него 85 годииа стигла је мисирска окобоља чак и у наше крајеве и данас се ево на брзу руку шири међу становнидима наших крајева, те им ружи и накарађује лиде, квари и упропашћује око, иарушава и односи вид. Од неколико година заредила је тако по дољњој Вачкој и по Банату, да ће за кратко време десетковати очи, ако сви слошке не нохитамо, да јој станемо на пут. А то ће нам поћи за руком само ако научимо, како прелази мисирека окобоља са болеснога ока на здраво, како се показује на окуженом оку, каква квара може да нанесе, а какве штете да остави иза себе, како треба да се влада онај. који ју је запатио, речју треба скроз да се упо.знамо са мисирском окобољом, па ћемо се лако сачувати од ње, а владати се како ваља, кад смо је случајно запатили. Као што смо већ споменули, од мисирске окобоље патиће само онај, у чије око доспе ма и најмање слуза или гноја из ког већ болеснога ока. А то може врло лако да се деси, а што је најгоре, сасвим нехотице и неприметно. Кад се убришемо пешкиром, што га употребљује онај, који пати од трахома, кад спавамо у кревету за таквим матником, пре него што су душеке с нова превукли, кад се машимо за чашу, браву или за други какав предмет, који је имао у ослузеној руци својој патник од трахома, или кад ухватимо баш саму руку таквога патника, па одмах за тим протрљамо очи наше. Све то су прилике, да се човек окужи. А по чему ћемо познати мисирску окобољу? Како се она показује код онога, који ју је запатио ? То је врло лако и врло тешко. Једанпут ће је приметити и дете, а други пут и лечник само мучно. А зашто? Једарес се миеирска окобоља развија врло брзо и бурно. Таквом приликом око јако отекне, још јаче боли, прва два дана теку из њега сузе потоком, после гној. Ако не похитамо са најјачим сретствима у помоћ оку. оде оно за 36 сахати. А други пут се опет прикраде трахом, па се развија у потаји, полако и тихо, кришом. Може да прође неколико месеца. а нећемо ни осетити камо ли иомислити, да нам је око опасно оболело, јер тек ако нам смета, што сузи по ветру, што крмеља по нрашини, што бриди и пече, кад смо око напрегли читањем, писањем, везењем или шивењем, или кад смо ее задржавали дуже у просгоријама, које су

препуне дима и хрђавога ваздуха. Упитамо ли лечника за савет због ових незгода, он ће наћи, да су капци изнутра неравни и као оеути пеким бобичицама и зрнцадима. Та зрнца и те бобичице обележје су миеиреке окобоље. Отуда јој треће име: трахом, од грчке речи гпау/;д, која значи нераван. Обично се због поменутих незгода и не тражи лечничка помоћ, сваки мисли „да ће то и овнко проћи", тек ако се испомаже водицом, коју му је какав нознаник препоручио или баш и зготовио, и која „на сигурно" лечи од сваке очне болести. Тек кад болест домили унутрашњом страном од капака на ону провидну, али као хрекавица тврду кожицу — рожњачу — која је на око намештена, као оно стакло на џепноме сахату, на човеку етане сметати светлост, наступе болови у оку, замрачи се вид, јер се навукло на око „нешто бело", онда тек дај, тражи лечника. Ако добро иде, пређу те сметње за који дан, кад ее болееник влада по пропису лечничком. Али хоће врло много пута из „онога белога" а, и без тога, да се начине ранице на рожњачи. Тада већ не може проћи око без штете. Јер ранице оетављају за собом, и кад ее залече, беле пеге (ожиљке) на рожњачи, а те пеге јако сметају гледању. Човек окреће таквим оком увек на једну страну, не би ли поред пега чистије видео, и напослетку озрикави. Но доста се пута и не залече ранице на рожњачи, већ напредују, па је поједу целу, а око без рожњаче никад више не прогледи; шта више тако оштећено око хоће још и после дужега времена да се запали и онда мора човек да га да извадити, ако неће да му пропадне и оно друго боље или сасвим добро око. Не задовољава се мисирска окобоља увек баш са рожњачом, чешће се запали усљед трахома и дужица. она разно обојадисана кожица, која је иза рожњаче емештена као пречага и од које зависи дрнина зенице и чист, оштар вид. А кад које око препати једном запаљење дужице, врло тешко долази к себи, јер се то запалење повраћа сваки пут, кад се човек огреши о своје око. У најгорем случају хоће да се запали и загноји од мисирске окобоље цело око, па „исцури". Многи се од вас, драги читаоци, зацело већ стреса при овом мом набрајању; а још више вас, који сте јачих живаца, мисле, да претерујем, јер сам лечник или да бар видим црње и горе него што јесте. А ја не могу иикога од вас да задовољим, већ и даље ређам штете иза мисиреке окобоље, јер их још нисам све навео. Кад трахом траје као обично дуже времена, а не гледа се, као што треба, обично страдају очни капци. Пре свега одебљају. Патнику се чини као да су од олова, јако му претискују око. Затим из-