Стражилово

СТРАЖИЛОВО

вет

, М ЈУКУ УРЕђУЈЕ ЈОБАН ГРЧИћ,

БРОЈ 23.

У НОВОМ САДУ 6, ЈУНА 1885.

ГОД. I.

3 А Н И С.

авни брези и пољане, Вите стазе, росно цвеће, Где сам младост проводио, Љубио, и љубљен био, Једно лето и пролеће —

Кад полете ласте с југа, Да навесте лепше дане, Кад пролетње сунце гране, Сећате л' се свога друга, Травни брези и нољане?

Београд.

Стан', путниче! Ко си — да си, Ту одмори трудне кости, Забављај се у радости, И шарено цвеће бери И у тихој у самоћи, Љубавничке сневај ноћи. Рујне зоре и вечери . . . №-<•>—0-«

Иојцслав.

ПРВИ ПОЉУБАЦ. С ЛИКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА. НАПИСАО П. АДАМОВ.

укла равањ, куд оком погледиш, па погледао, камо си се лицем окренуо, а бацио око по трагу. или макао погледом на ону страну, откуд сејач семе баца, или на ону, с које ти срце куца. А по равњи се просули богати усеви; по њима се дало сребрно и златно класје, као да се море прелило. Сунце пошло на мале заранке; па му се под зрацима беласа то море недогледно. А поветарац се заиграо од истока за сунцем, па полеже по пунаном класју; те га превија, па се таласа, да му се боја прелива спрам клонула сунца, сад у модро и сиво зеленило, сад у сребрно и златно светлило. Из мора тога још видиш само сеоску кулу, како се светлуца спрам сунца од запада. А у врх главе ти се надвело модро плаво небо. Па да ти поглед зар не продре у бес.крајност, стисло се свуд унаоколо; те, као да се са свију страна саставило са земљом, пало у то море,

па порубило парче свемира у оквир, таман колико је довољно, да се дивиш питомој лепоти и узвишеном величанству, а да се никад не надивиш. Поклопило, чини ти се, најубавији делак земље, па га загрлило, па га љуби; а по њему трепери чист осмејак, као што се смеши мајка, кад јој чедо из колевке пружа своје пунане обле ручице, а с лица му сија анђеоско блаженство, . . . или као што се смеше сретни погледи и блажена срца испотаја у оно двоје, што се упутило уским утреником између високих жита. Станко Момчилов и Ружа Еалоперова отисли се од свог друпггва, па иду Куда? Камо? Кад би когод њих запитао!? Нипошто. Оскврнио би блаженство непомућено. Рука у руци, а дрхћу им обе. Раме уз раме, а стисли се, не одвајају се. Лице уз лице, а горе им образи, ватра жива. Па иду —