Стражилово

707

708

Еуда? Камо? Траже л' цвета, да доплету венце ? . . . Окитило се и једно и друго, као што ваља даеас на данашњи дан. Па што ће им, да га више беру ? Пролазе мимо њега; па оно, што га згазе, свети им се мирисом својим, јер им злоби; оном, што га и не додирну, зар жао, јер га не уплећу у венац ивански, који има да им навести срећу и већу. Хоће л' да дохвате ваљда у обести са препуно среће онај поруб плавог свода над собом, што пао, чини ти се, да га руком дохватиш?... Срећа њина не зна за обест. А ко донде и да дође? Иди, никад га достићи нећеш; и увек ће ти бити једнако близо и једнако далеко. Па, куда? Камо? Сам он знаде, који је горе и који све зна? Да мисле сретни, мислили би, нико их не види. А над њима се узвила високо . . . високо у ведром зраку шева, па их гледи, па се раскликтала, па пева, кликће, кликће. Изронила из мора тога, зар да их уходи, те да их поткаже свету. Или је зар посла он, који је горе, као духа свога блага, да бди над њима, да им покаже, како му је мило, што разумеше љубав, из које и рад које је он створио овај свет, рад које је дао свом сину једнородном људски облик и рад које је овај погинуо на крсту, да опет рад ње васкрсне и вечно живи, — као што је негда послао био духа свог, духа разума, духа блага, духа страха божијег у виду голубињем над сином својим, да разгласи свету, е му је то син омиљени. Пева им, пева доброжелница; па им песмом плете ружичасти вео усниван љубављу, испреплетен миром и блаженством, да се никад не расплете. Она сретна кликће у зраку; они ћуте и уживају песму у срећи својој, срећу у песми њеној. ћуте, и само им срца зборе; а те нечујне речи састају им се у души; душе се грле у том велу неразделне, па се слевају с њеном песмом. И заједно уживају овај часак, осећајући у њему вечност; и заједно хвале и величају онога, који њој даде песму, њима једно и друго. Ветрић пирка, те им се сигра косом, па им г&ли ведра ал врела чела; и још се раскалашио, па је љуби, љуби Ружу по белом врату, љуби испод грвоца бела. До њих не допире више песма дружбине остале, с којом дошли, да беру мирисно жуто иванско и бело петровско цвеће. Оплели су венце, да оките њима што лепше вечерас своје до-

мове; па ће по један бацити и на кутњн кров. А Ивањ дан ће доћи сутра зором и још пре уранка у село окићено и очишћено, у руху стајаћем. Срам у кућу, у којој има цура или момак, па да се не окити венцем иванским! Тешко цури или момку, не задржи л' им се венац вечерас онде, где ће га бацити, а наменили га оному, кога су у срцу своме изабрали! Драго своје те године зацело неће својим назвати. Станко зна, кому је Ружа, а Ружа, кому је Станко наменио свој венац. Није то казало једно другом. Него није се макло једно од другог. Па што је лепшег цвећа Станко нашао, Ружи је дао, да га она уплете у свој венац. А што је Ружа мислила, да је најлепше, њему је дала; и он је плео од тога венац себи. — Пази само добро, да ти не спадне с крова, — опоменуће Ружа Станка као од шале, па се смеши. — Пази ми ти, а ја знам, како ћу, — одговорио јој он — Не брини се; ја сам забележила већ давно оком згодно место, одакле се неће моћи ни помаћи. — Ма се попео на кров, па га својом руком заковао, — нашали се Станко. — Е, не сме се тако! Онда не вреди, рече Ружа боме баш озбиљно. — А ја држим, Ружо, баш ако ја и не погодим, доста од тебе. Ружи чисто криво, што Станко тако говори. Чисто ни у шали не воли, да тако буде; па макар и не било истина, што оно кажу, кад се сан и мисли у двоје, који се радо имају, у један и исти мах једнако подесе, да ће им се жеље и испунити, — ма и не било, мисли, истина, тек не ваља на силу бога против тог грешити. Криво се Ружи чини тај разговор Станков, па јој жао, и да му одговори штогод. Дабоме да је Станко мислио само то, даје и она сама доста, па да намоли бога и за своју и за његову срећу, па није ни приметио, како су се напрћиле танке уснице ружине; али добро, те му се у тај пар подеси под руком неколико дивних стручака иванског цвећа, па их пружи Ружи. — На. Гле, како је напуно, па китњасто! И опет се разведри око Ружиних усана. Понда су тако заишли у онај уски утреник; а ни сами зар нису приметили, да су оставили остале момке и девојке, који остадоше с певањем, у шали и у смеју.