Стражилово

709

СТРАЖИЛОВО. ВР. 23.

710

И нашто им друштво, кад им тако добро дође ова самоћа, кад су сами себи цео свет? Па кад се осетише у самоћи, саме им се руке нађоше и наслонише раме уз раме, а главе се приљубише једна другој. — Станко, ја мислим, кад би нешто —, поче Ружа, понда застаде, па сасвим заћута. — Шта мислиш, душо? — одазва јој се Станко. — Шта сам оно мислила? — Хајд да ћу погодити, зеницо моја! рече момак, па обави руку своју око њених плећа и притиште је уза се. Понда се приже уз н>у тако близо, да им дах додириваше дах. Девојче му паде на десницу, а глава јој клону на његово раме. Станко загледа у румене јој уснице. И док загледа Један стисак На Ружиним усницама пуче кратак ал сладак, један ал ватрен пољубац њеног Станка, први пољубац, што се стиште на те уснице, откако ју је мајка залагала шећером, кад је још мајушна и нејачка била, па је тичетом својим звала. И док пуче Један цик — Јух! И Ружа се изви из Станковог загрљаја, па одскочи као кошута, кад је крзне врело олово из дугачке цеви ловчеве. Одскочи Ружа, а пуче јој копча на уској рекљици испод грла, или како се истргла нагло из његових руку, или што јој дошле груди и сувише уске, те срце да јој искочи. Рекљица се расплати преко недарца, а испод танке кошуљице задрхташе два на увојку пупољка бели бељани као крин и замириса миром душа девојачка. Залети се брже боље поветарац, паде јој под бело грвоце, занесе се, посрну, па склизну поред повраза и украде се несташко у недарце, где ни сунце ни месец још завирио није, а камо ли да је чије грешно око допрло, а камо ли да се грешна дотакла рука чија. Трже се Ружа, као да јој хладна гуја паде у недра. Скупи руком једном рекљицу на грудима, другом покупи око себе сукњице, да јој не сметају, па се стиште утреником, те одлети друштву осталому, као јагње чопору оваца, када дрзне вуја на торину. Гори јој ватра на усницама, плам је полива по ланитима, па бежи као божија душица из грешног тела.

Стао Станко, као окаменио се. Стао, па гледи за њом; па мисли, шта се зби, шта уради? Ружа му оде, расрди му се злато. Па ми га шину туга посред срца жива. Шта ће сад ? Како да јој на очи изиде? До мало час најсретнији под небом уза своје драго, уза свој свет, А сад? Па одсад? Стао, па гледи за њом, а срце би да му полети, као што полеће поветарац за зракама уморнога сунца, што се ено купа на западу у руменом жару своме, па ће да отпочине, .. . сунуо би, као што суне брза муња, кад за тренут шине и по најгушћим црним облацима,... створио би се, као што се створи хитра мисао, кад је жеља заошине, у седмом небу, а он код своје Руже. А шева тамо горе високо, високо у чистому зраку још и сад пева, и пева исто онако умилно, као и до мало час. Но он или је не чује више, или је не разуме као пре, већ као да му иара ране по срцу и души. Једна мисао поломи му срцу крила, једва, али страшна. И та га прикова, те се не помаче. — „Ни погледати ме неће." Боји се, све ће друштво приметити, да се Ружа срди на њега. Боји се кроз село да прође. Мисли, сви ће сад пружити прст на њега, па шапутати за њим, како га је дика оставила. Аох, Станко, да грдна терета! Да грдне срамоте, да од бога нађеш! * * * Поранила Ружа Калоперова рано на Ивањ дан, да пре зоре и јарког сунца донесе с из вора јутрошњице у кућу. Још јуче, пре него што ће отићи у иванско цвеће, орибала и усијала бакарне котлове, да се можеш јави огледати на њима. Натакла их на обраницу, дигла на раме, па дошла на извор. Заитила воде из извора, па стала у крај. Подбочила се рукама, па се обрни на једну страну, па гледај; па се осврни на другу етрану, па гледај. Рекао би, ишчекује неког. Пукло небо на истоку, па се заруменило. Развиђава се на све стране. Ружа се загледала у румену зору, па се као занела, те и не чује зар иза својих леђа бахат коњски и звонце на омаку. — Добро јутро, бела вило ! — повика мушки глас. Ружа се трже и осврну. Станко привезао два коња уларом, једног