Стражилово

889

СТРАЖИЛОВО. БР. 28.

890

блага реч еа усана скромног свештеника да умекша, да га покрене на љубав према Богу . . . Ти брзи, ужасни тренутци нестајаху један за другим ; поноћ је превалила... зора се примиче, ал' се са њоме примиче и последњи конац убичином животу .. . Да ли може да снава човек у тако грозном положају ? Да ли сан додирпе очи човеку, који мисли, да му са сваким тренутком долази на сусрет анђео смрти ? . . . Да ли може да обхрва варљиви сан човека, који гледа пред собом отворен гроб, који слуша праску пушака, који осећа у својим грудима врелу танад ? Тешко!. . . Причају ми пандури, да су чули, готово целе ноћи, звекет гвожђа, које беше на ногама осуђенога Вукомана, а то беше знак, да убица не спава, На сами бадњи дан око 8 сахата изјутра искупио се силан свег пред начелством. И кола дођоше, па којима ће се осуђеник на одређеио место одвести. Тешка врата на апсани зашкрипаше. На њима се указа Вукоман. Влед, увео, једва се држи на ногама. Тај разбојник, убица, учинилац толиких крвавих дела, сада изгледа као смрт ... Ко би мислио, да је то онај исти, што је дојиљи дојке секао ? Онда му рука не задрхта, а сада, гле. посрће.... хоће да падне ... Посматрао сам га у том часу. Преко мргодног му лица пређе таман облак; усне му задрхташе, а очи изгубише онај грозни чудновати сјај! Дрхтао је као прут. Да ли од хладног децембарског вихора или од страха? Можда и једно и друго. Кад је сео, да му ковач са ногу гвожђе скине, баци један кратак иоглед на искупљену светииу, а за тим спусти главу на груди и дубоко уздахну. Хајдук је уступио место — човеку Попео се сам на кола. Што је више растао жагор светине, то се више враћао у њему онај обични хладни, немарни израз на лицу. Затурио вес више чела па гордо гледа по светини ... Путем је пупшо. Кад је спровод дошао до Јовишине механе крај реке Градца, заиска један полић љуте ракије.

Могу ли пити? упита префекта, који је поред кола на коњу јахао. — Можеш, Вукомане, а ево ти и дувана, одговори префект. — Хвала, сатд сам баш бацио цигару !... Колико се у њему повраћала она стара, хајдучка одважност, опет се јасно видело, да су му вилице згрчене, и да једва кроз грло пролази по која кап ракије. Чинило ми се, да ће хајдук клонути нред цевима белгијских пушака. Смртна се пресуда имала извршити ван вароши на добра но сахата, а на тромеђи суседних села. То беше, као што рекох, на сами бадњи дан мрошле године. Спровод је стигао на место. Ја сам седио у малим снретним колима са оцем Радомиром, свештеником овдашњим. Зима је била доста јака. Отац 1'адомир климнуо би покаткад главом, па би ми благо рекао: —"На верујеу реч спаситељеву! Окорео грешник! Украј ископане раке беше се искупило подоста света, те очекивало на спровод. Вукоман сиђе сам са кола. Поглед му беше оштар, држање круто. За време читања нресуде, беше необично миран; али му се иокаткад и нехотице поглед оте на друм. Разбојник се надао милости. И читање се сврши. Дође ред на — смрт. Свештеник приђе осуђеноме. — Вукомане, нека ти Бог опросги, поче тихим хласом Ти си заиста грешник, ал' Вог ирашта грешнику, кад се каје. на самртноме часу! Вог је добар, он ће и теби оиростити, јер се можда и ти кајеш. — Кајем се. промуца разбојник. — Све се чинило, да ти се кривица ублажи, настави благо свештеник, али је она тако велика, да је није могао ублажити ни сам милосгиви краљ, наш добри владалац Рука Вукаманова и нехотице се дотаче веса, нодиже главу, и крепким гласом рече: — Да Бог поживи краља! То му беху последње речи. Није дао, да му се очи вежу. Умрво је, као што умиру разбојници, отворених очију, готово јуначки !.. , , 1д; . (Наставиће се.)

БРЕГ ВАТРУ БАЦА. (Наставак.) јМпјдјг ног дана, кад ће Везув бацати, био је Пли- ног сата грдан облак а изгледао је чудновато. ЈаН1 У е ста Р и Ј и У пристаништу Мизену као вила је то муж.у. Овај навуче папуче и попне се војсковођа једном поморском одељењу. И на брежуљак, да боље види. жена му је била тамо. Она је приметила око јед- Видио је тако, како се облак танак диже, па