Стражилово

887

СТРАЖИЛОВО. ВР. 28.

888

зано (§. 240. 241 и 242.), да се разбојник за побројена дела казни — смрћу. Хаконодавац се за све постарао. §. 243. крив. закона вели : Хајдук је онај, који се испод власти земаљске отргне и од ове одметне тако, да у земљи слм за себе или у друцггву с другима, њему равнима, самовласно живети почне, у намери да казнима дела чини. Ирема томе Вукомана је полицијска власт за хајдука прогласила. Он је стајао на месту, где се правда исказује, где се казна изриче виновницима з&ла и убиства... Председник је одмереним гласом читао пресуду поротног суда ... Што се пресуда крају примицала, Вукоман је бивао све немирнији, блеђи .. . Поглед му застајаше на нредседнику, а често и на поротницима, као да је чекао да види на лицу тих суђара, шта су доконали. Ал' они беху мирни — а он узверен . .. Пресуда дође крају. „Да се Вукоман за побројана дела. . . Он се трже ... „Казни смрћу ... . настави нредседник ударајући гласом на реч : смрЛу Вукоман се горко осмехну ... Ал' у томе осмејку беше извајана унутрашња борба, потрес душе, страховити вулкан усколебабаних прсију, који изби на лице, а за тим се изгуби у ономе мрачпом, дивљем погледу. * Дело кривице Вукоманове било је пред апелацијом и касацијом, највишим судом у земљи и остало је оснажено, т. ј. онако, како га је првостепени суд квалификовао. И Његово Величанство, краљ Србије, није могао да иоклони владалачку своју милост човеку, чија је рука у крв огрезнула, чија су дела тако грозна, тако страховита !. . . А је ли Вукоман био милосгив нрема жени, којој је дојке секао? Је ли био милостив према човеку, коме је кожу са табан& скидао? Је ли био милосгив ономе, што га је онако зверски у затвору убио? Није !.. . Кад му је саопштепо, да нема милости са највишег места, да краљ Србије није хтео помиловати убицу и разбојника, он се опет горко насмејао, а за тим је несигурним корацима отишао у своју ћелију... — Ти мораш сада у начелство, рече пандур ... — Нећу ! викну Вукоман, мени је и овде добро ! Знао је: кад оде у начелство, да се пресуда над њим мора извршити. Он је хтео још да живи, да дише овај животворни дах природе, да гледа

сунце, небо, свет, а свет је тако диван, а живот је тако мио .... тако драг! . . . — Бадава, ти мораш сада у начелство, наставља нандур . . . Нећу . .. нећу !. . грми убица ... па се онда повуче у најмрачнији угао ћелије ... Ту се згрчи, зарони главу међу руке, па стаде тешко дисати ... Можда је плакао, ко ће то знати ? Зар и убица има суза?.. . Зар није у његовим очима усахнуо тај племенити извор туге и бола ? Да, и убица — плаче! Та живот је тако мио, тако драг !... С тешком муком извукоше га из тог мрачног угла на светлост суичевога сјаја. Он се уздрхта. Погледа небо, па онда снежне врхове увелих дрва, са којих се залепрша у ваздуху црн гавран зао весник хајдуковог живота . .. Дотер<ше га у начелство. Сиђох доле да га видим, јер сам ја дослеђавао његово дело по примедбама судским . . . Звекет тешког гвожђа разлегао се по авлији. Кад се обрех у авлији, видех га, где седи на малој клупи до саме ограде. Чим ме угледа, диже се, скиде вес са главе на стане мирно пред-а-ме. — Како си, Вукомане? ослових га. — Добро, господине! Здрав сам !... Обори главу, па стане тужно гледати нред-а-се. И ако је окорео зликовац, инак ми га у томе тренутку беше жао. Нисам хтео да се с њиме више разговарам. Отишао сам горе у канцеларију, а тупа јека букагија разлегала се по авлији. То беше знак, да су га притворили. Кад сам после подне, на Туцин-дан, сишао доле, те ушао у онај узапи трем. што води у апсану, чуо сам, где Вукоман говори пандуру, који је са пушком код врата стражу чувао. — Где је доктор? — Шта ће ти, Вукомане, доктор? — Да га нитам; кад он лечи од свачега, може ми дати лека од — смрти. Но оној журби у начелству познао је, да су му то иоследњи тренутци у животу. Ја приђох ближе гвозденим вратима од затвора. Стадох га тешити. — Не бој се, Вукомане, добар је бог, а има и добрих људи, који баш сада скупљају потписе, да моле нашег светлог краља за милост! . . . — Е, кад ви тако кажете. онда верујем. Хвала вам !... На по сата за тим дошао је свештеник, ал' га Вукоман не хтеде пред-а-се пустити. Тада сам видео, да тврдо срце не може ни сама