Стражилово

987

СТРАЖИЛОВ0. ВР. 31.

988

IVТЕК8К1. 8УАКОБ1КА МИ ШЕБА. Кпј|»а (1ги§а: КгЈевгпсе. 1Ј 2а §гсђи. 1882. 8-ина, стр. VII. 168. Цена 1 ф. а. вр. (Н аставак.)

Међу изражаје, које Трнски држи Да су песнички, могу се навеети ови: У њега уздисаји „скачу" (стр 5.); код драге љегове „пауни се обором шепире" (6.); њему се ћуд „напасе", а драгој се „природа прирађа" те „у њу се сва лјепост спреми" онда душа„ узме уздисати" јер се „њене душе мирис прима" (7.). Рафајилу је част „киста" (8). Мајка божија „узгојила" је спас свету; драга му нак по „уму" (божијем) душу „уприличи", и клечећи пред жртвеником, „величансгвр божије д П ч и" (9). Слика се ради подмеће Зрињском да Турке „хара", и то „умјет срнув", а у Мажуранића и Утјешеновића види се само та врлина, што су „велики жупани", и онда му је срде „сдвојно" (10). Срце га боли кад очи њене муњом својом њега „сјекну", а међу тим му је коса њега „ум обхватила" (11.). Он би „гвирио" у њене ноне, особито кад она „у помами попоскака", јер њу „созуше пренебожку" (12). На страни 14. ова је строва: „Лјепа лст си гњевом, трном, И на туђе кивним каром, Дјеиша, нег ли косом црном, Нег ли ока милим жаром и Ту се мора човек запитати, каквог ли смисла има у тој строви ? Али таквим стровама, у којима нема никаквог смисла, начичкана је та књига. Ево још једног сличног израза: „Кад ли мајчин глас се вине, Из твог гриа сребра ввоном, Ја у рају од милине, Блажен, срећан тонем тоном." (14.) Из њеног се грла извија мајчин глас, и то „сребра звоном", и онда песник „тоне тоном" !! Пссма „Милост песникова" (15) велики је конгломерат из сопствене сујете. Даље, „окрајци (у писма) шарени су", и то „вреле крвце неба бојом". Ја држим, да је крв црвена, па и венозна, а никако није плаветна ван ако је у жилама аристократкиње (!) —, и ако је црвена (плаветна) онда не може бити шарена. Међу тим се мирис може „утанчити" (утањити ?), те нежна драга не треба да „навали штит" (16.) Нисам знао да шева „вришти", да ласта „шавра" и зраком се „шика", да збор „бучи" (17.) Он драгу „гања" а том се приликом и „чуди" и „весели" у исти мах (21). Драга му се обенђелучи, јер пије пелена" и „мириши омана" (22). Шта је ово:

„Гдје темељит вам је двома, Крилатити двојој вол>и." (25)? Даље, она треба по „двора кутих да зирне", да јој „буде чулом чути", да јој по голој стени цветају „труда зоре", и да власт и „слободу узњиха" (25). Парна ће кола ићи „утробом" нашој браћи, драга је нак и сном и јавом „гора леда", те кад ту „грдну драгу", иначе „гору" не може да растопи, онда он своју љубав о драгу, која се прерушила у „зиму љуту", једнако „бије" (26). Драга ,.скокне скоком" (28). Може бити да је „драгу љубит пропаст сама" (29.) Да јој је срдашце „преопоро" могу веровати, али да сунце има „врану" косу, то не могу (30); тако исто могу разумети, да ће други њено лице „драгат", а не могу, да ће сунце да „скаче њега мамит" (31). Њу брига „оклева трт", а он међу тим неће да „скапа," док она није „разцарена" т. ј. док није престала бити девицом (32). „Воњ" пак „зраком плине" (33). Док њему срце ,,трне," дотле је она „добила красан језик" и то ,,од бога,"па уз то .и „звонкост грлу појастому" те може певати „у глас јасан" (34). ,0н и „муку мучи," а опет се боји раја, јер кад драга тамо дође, биће му „наопако" (37). Можда зато „лелек плаче" (38). Или можда се зато њена душа с њиме „бочи" (39). Сад је нозива да пева песму „мраву", сад опет да из срца „сузу води" (40). Изрекао је и то, да у невољи брату (турској раји) у помоћ „брат (Хрват) притећи властан није и (45). Даље хоће у храму на дивотах „очи да нари" (46); драга њега нак да „љубне," и то „са свећом у руци" (47). Смисао строве: „Сложан крепак из сто грла Живио ! нам омилио ! Туђа канда обумрла, Нашом дух се осилио," (48) нисам могао никако да пронађем. Ја сам ту строву^ као и другу многу, прочитао и десет пута, а опет је нисам могао разумети. Ако је недостатак на мени, онда ми је загонетка, за што сам могао разумети многу песму другог ког песника, па и гдекоју самога Трнског! Композицију ове три боје у једном предмету: „Бјелом рујом црну боцу" (49) не могу себи да протумачим. Њему је даље „широка" воља, ако мисли да би збиља могао „скапат" (49). Нисам знао да мала (пушка) „режи" (50); ни да у јунака око „брије" (51). Поетичну идеју у песми „Хватање сламке" (54) не могу никако да прокљувим ; мени је та песма смешна, јер ситна бламажа увек дражи наше живце на смех, а она је садржај те песме, па онда: