Стражилово

1013

ОТРАЖИЛОВО. БР. 32.

1014

име за Станислава Рметковског ), који су и живот људи и живот народа, који су прошлост и будућност умотали у црни вео. Виктор Гамулицки пак напустио је подражавање Славацког, и почео се ругати испитачима, који нису ништа пронашли и безбожницима, који се клањају Дарвину а не разуму га. Фелицијан Фаленски (рођ. 1825.) је уметник што се тпче облика али и ништа више; песме су му шупље и немиле. М. Радок (књ. име за Николу Бирнацког , сад књижара у Лавову) је сатиричар и то прилично неотесан, који је особито исмевао друштвене прилике. Најбоље му је испао за руком превод Беранжера. Од жена се особито истакле три, али у различном правцу. Деотима (књ. име за Јадвигу Жушчевску рођ. 1830. у Варшави) одликовала се као импровизаторкиња ванредне способности; али кад је почела и да пише, угаси јој се звезда на брзо. Њен велики спев из прастарог доба Пољске (Лех — Рат џинова — Вишимира — Дванаест војевода) није имао успеха са сувише протегнутог и расплињеног садржаја и са уметнутих сентенција, нуних немогућности. У последње је доба прешла на приповетку, али са сличним успехом. Нарциса Змиховска (књ. име Габријела , рођ. 1819. | 1877,) спевала је ,,Слободне часе 1; , спев

пун лепих мисли и узвишене збиље. Њеним трагом полази сад Марија Каноиницка. Марија Ђартус (рођ. 1849. у Коломеји) пуна је пријатне љубазности и простодушности. Северина Духинска преводи све, што јој дође до руке, а пише песме о свачем на свету. Венцеслав Шимановски (рођ. 1833. у Варшави) сатиричар је, али доста неопасан. Карло Звидзински и Сганислав Грудзински песници су нове струје, који омладини препоручују да напусти одушевљење и идеализам већ да учи и да ради. Нлатон Кастецки и Владислав Белза песници су природиних врлина и отачаственог одушевљења. Ваља споменути још и то, да су се Ј. Ј. Крашевски и Јосиф Шујски такође покушали у лирици. Први је спевао ,,Химне бола" и епску трилогију из литавске историје ,.Витолоранда-Миндовн-Витолд'\ у којој описује борбу. хришћанства са кумирством. Славни историк и драматик Шујски спевао је „Пророкову смрт" и „Обрану Ченетахове", отачанствене спеве. Као што се из овог прегледа види, мало их је, који су изабрани на пољу лирског песништв^ Пажњу заслужује околност, што Познањска нема никаквог песника и што су и у Варшави све ређи прави песници. Од заступника новије, радикалне струје истакао се једини Јулијан АхоровиЛ , који је за своје идеје нашао птиру публику.

€ Т,

ОЦЕНЕ И ПРИЕАЗИ,

СОЈИДПОСТ КЊИЖЕВИОГЛ РАД4 Г. АРХШНДРИТА ДУЧ1Ш. (Свршетак.) II. Да проговоримо сада коју о историји оцене и приказа Дучићевог под бр. II. Новембра прошле 1884. године један мој пријатељ у разговору са председником српскога ученог друштва, г. Владимиром Јовановићем, и г. арх. Дучићем, напомене им, да ја пишем расправу о питању: „Ко је наследник пећке патријаршије", нашто му и један и други, а особито г. арх. Дучић рече, да је то у данашње време врло важно нитање, те га замолише, да ми говори, да ја исту расправу што пре довршим, и да је пошљем српском ученом друштву. На овај глас ја ге пожурим са истом расправом и преко једног свог пријатеља из Београда доставим је некако на свршетку новем-

бра 1884. секретару српскога ученог друшгва г. Јовану Бошковићу. Овај је изнесе пред одсек за философске и филолошке науке и на VI. састанку, држаном 13. децембра 1884. под бр. 2 записника исти реши, да се иста моја расправа да на оцену гг. арх Дучићу и Срећковићу. Г Срећковић већ после два дана т. ј. 15. дец. 1884. преда исту моју расправу г. арх. Дучићу, изразив се о њој, — као шго ми под 16. дец 1884. писа пријатељ мој из Београда — „да му се особито допада, да ју је већ предао Дучићу, и да ће се извесно и овоме допасти." Шта би сваки солидан књижевник чинио, да је био на месту Дучићеву? Не би нипошто примио рукопис, у којем се расправља оно исто питање, којим се баш онога часа и сам бави; а тако би радио за то, да не би дао повода