Стражилово

1015

СТРАЖИЛОВО. БР. 32.

1016

ничијој помисли на могућни несолидни рад. Али у господина су архимандрита другојачији појмови о солидности рада књижевничког. Он узима моју расправу, али је само не даје тако брзо из руку, као што је дао г. Срећковић, сдмах после два дана, већ је задржава код себе читава два месеца, од 16. дец. прошле, до 16. фебр. ове године. И последица томе би: д а је г. арх. Дучић на основу исте моје расправе написао своју поменуту оцену и приказ Милашеве брошире, у којој је оцени све главне наводе из моје расправе навео, и исгу је своју оцену и приказ прочитао у седници одбора за државне и историјске науке од 3. јануара 1885. (дакле баш између 16. дец прошле и 16. фебр. о. г.) и настојао на томе, да иста његова оцена и приказ изиђе пре моје расправе о истом питању у Гласнику, што му је испало за руком. Оцена и приказ г. арх. Дучића о Милашевој брошири изишла је као што напред рекох у 60. свесци Гласвика, а моја расправа о истом предмету изишла је тек у 62. свесци Гласника, и то због тога, што су о њојзи г. арх. Дучић а Срећковић тек у седници одборској за историчке и драивне науке од 16. фебруара 1885. реферисали и рекли да заслужује, да уђе у Гласник. Г. арх. Дучић, желећи олако стећи златне мамузе, мало му би, што је на основу моје расправе написао оцену и приказ о Милашевој брошири, о чему се може сваки уверити на први поглед, ко само прочита моју расправу и његову оцену и ко узме на ум, кад сам ја исту своју расправу поднео ученом друштву и кад ју је од њега г. арх. Дучић примио, него је не могућ чекати да изиђе 60. свеска Гласника, одштампао из ње исту своју оцену и приказ, како би само пожњео славу, што је доказао да карловачком архијепископу и патријарху српском не припада врховно право над сарајевском српском митрополијом и да он није наследник пећке патријаршије, као што је у томе и успео, јер не само да су српски листови због те оцене и приказа г. арх. Дучића уздизали и хвалили, него шта више и сами су га Руси због тог уздизали и хвалили. Навешћу овде само речи једног српског и једног руског оценитеља исте оцене и приказа г. арх. Дучића. Српски оценитељ К. у 15. бр. Јавора 1885. између осталог рече ово: „Учени г. арх. Дучић познатом савесношћу (!!!), помоћу јаких исто-

ријских сведочанства (што је наравно други покупио), побија мишљење обојице доктора богословије т. ј. Радића и Милаша" (без да је навео уједно и њихове наводе, којима они доказују право српског патријарха на митропо ију сарајевску), и даље: „Прочитавпш ово најновије дело г. арх. Дучића, врло нам је мило, што можемо за њ рећи, да је оно написано угледа достојном објективношћу, дубоким и јасним погледом у историју прошлости наше народне и црквене." (Да л' је г. арх. Дучић поцрвенио, кад је прочитао ову хвалу, коју није заслужио, то сам Бог вјест! Ја бих рекао да није, јер код њега се бар не може претпоставити толика увиђавност и смерност, јер да има тих врлина у себи, не би могао туђу муку присвојити и изнети је на јавност као своју.) Руски оценитељ г. Т. Флорински у Универзитетским известијама за март 1885. између осталог рече ово: „Арх. Н. Дучичв, директорг библпугеки сербскаго ученаго обш,ества вт> Белград^, своими ученшми трудами уже давно составилг себ'6 извбсноств вт. сербскои литератур^" и даље: „Нењзи не признатв вполнФ справедливБш вс г 6 зти разсуждешл и доказателвства почтенаго сербскаго ученаго." Г. арх Дучић у поменутој својој оцени и приказу рече измеђ осталог, да се он због тог подухватио, да коју проговори о питању, куда треба да потпадне сарајевска митрополија, што је Милашева брошира, која говори о том питању, завијена у канонске параграфе, те би се с њом могли завести на странпутицу они, који не знају добро историју српског народа, српске цркве и канонско право. Но молићемо лепо г. арх. Дучића, како се ви не нађосте побуђеним да одговорите у своје време г. Гадићу, који је још 1879. о истом питању писао и наводио скоро оне исте разлоге, које је навео и г. Милаш у својој брошири о истом питању? Или, што не одговористе г. Милашу одмах, чим је изишла иста његова брошира, а иста је изишла још на Цвети 1884? Одкуд се ви наканисте тек у почетку 1885. јануара да о њојзи коју проговорите? Да нисте то чинили тада због тога, што сте имали у рукама моју расправу о истом питању? Није ми намера и управо гадно ми је, да овде много говорим о тој крађи г. арх. Дучића, но не могу а да не проговорим о њој ово неколико речи. Г. арх. Дучић, као што рекох, већином је узео моје разлоге да докаже, да патријарху