Стражилово

1017

СТРАЖИЛОВО. ВР. 32.

1018

српском не припада врховно право над сарајевском митрополијом п да он није наследник пећке патријаршије, но осим тога, он је хтео у неколико бити и оригиналан, те је навео и својих неколико разлога, а ти његови разлози нису на истини основани. Ти разлози г. арх. Дучића јесу ово: 1) „српски јепископи пећке патријаршије, оставши сви с народом српским, који се није иселио, на огњиштима својих предака, имали су по канонима и иначе право, да бирају себи патријара; и изабрали су Еалиника на напуштену и упражњену патријаршку катедру у Пећи." Но овај ваш разлог, г. арх. Дучићу, не стоји, јер истог Калиника нису изабрали српски епископи за патријарха, пошто су они сви са Чарнојевићем пребегли у Аустро-Угарску, него га изабраше она два грчка епископа, који су с њиме дошли, а султан га потврдио за патријарха. (Гласник XXIII. стр. 250.) 2) Пећка је пагријаршија измеђ осталог по речима г. арх. Дучића укинута и: „због једне непојмљиве молбенице, коју су 8 тадањих српских јепископа лично предали у Цариграду васељенском патријарху и султану Мустафи III., да се укине пећка патријаршија и присаједини грчкој, цариградској. Да одрже (т. ј. тих 8 српских епископа) прадједовску православну вјеру, жртвовали су јерархијска права своје пећке патријаршије." Но и овај ваш разлог, г. арх. Дучићу, не стоји, и да сте ви у своје млађе доба, кад је било време учењу, учили се, у место што сте групирали писма по земљама (види II. главу поменуте брошире г. Владана), ви бисте се могли научити и из XXII. свеске Гласника стр. 357. и даље, да оних 8 епископа из српских дијецеза, потписаних на молбеници ради укинућа пећке патријаршије, нису били Срби, него Грци, пошто су Срби епископи из својих дијецеза били протерани, и на њихова места постављени Грци. И чим ово стоји, онда отпада и све умствовање г. арх. Дучића о побудама, шго су тобоже 8 српских епископа предали молбу цариградском патријарху и султану ради укинућа пећке патријаршије. Г. арх. Дучић прави се овамо да зна разлику између априлске и мартовске конвенције, (за коју није знао ни сам г. Милаш, који је мало више студирао о упитној теми), и ако ни једну ни другу није видио, него је за њихов садржај и разлику сазнао тек из моје расправе, а овамо не зна ни како је данашњим даном

подељена негдања Аустрија, нити зна да титула архијепископу карловачком српског патријарха не зависи впше од добре воље цара аустријског и краља угарског! Па кад оваку крађу учини г. арх. Дучић, питамо, зар је то достојно једног потпредседника Главног Просветног Савета, председника одсека за историјске и државне науке и библиогекара народне библиотеке? Зар тиме такав човек не убија углед српском ученом друштву? Зар се таким начином неће многи српски књижевник наћи озлојеђен, те неће хтети своје саставе шиљати српском ученом друшгву, где није сигуран, да неће допасти руку г. арх. Дучића ? Ми велимо, да је то грдна брука и срамота, и да би српско учено друштво, чијим је члановима мање више свима позната ова крађа г. арх. Дучића, и коју сви осуђују, требало да донесе одлуку, да се у будуће не дају састави појединим члановима на оцену, него да се одмах У пленуму читају. в . е. Д.

1УАК Т1Ш8К1. ЗУАК01ЛКА МГО ШЕ1.А. Кпј1§а (1ги§а: Кг1ев1нсе. 1Ј 2а§геђи. 1882 8-ина, стр. VII. 168. Цена 1 ф. а. вр. (Свршетак.)

Песник нам признаје, да му иа милост морају срде „силити", а овамо му је исто срце опет „брекло" (66). У опште, у овојје песми признававе драгине лепоте, и своје љубави, тако хладно, тако од беде, да се онда може и закључити, са каквим је осећањем спевана. Мене при читању те песме, а и осталих, обузима онакво осећање, какво ме је обузимало, кад сам морао имати посла са логаритмима. И сад ме подилазе мрави, кад се сетим те Вегине књиге. Не појмим ове стихове: „И 'гвој немар, душо, за ме Истина је горка, страшна; Ал угасит моје пламе Мука ти је неиздашна" (07). јер од куд да је њој мука да му гаси пламен љубави, кад и не мари за њега! Или, можда је хвата мука, чим јој се приближи са својим стереотипним смешењем, које хоће да је љубавно. Дознајемо даље, да је коса (<Не 8епзе) „смртна"; за тим, да му је драга, поред других својстава, још и „крта попут кови". Еакав тајанствени и песнички смисао у том сравњењу лежи, не могу да схватим. Но она се зато опет често „уз мар крути", а поред свег тог, ипак јој је дух „небохватан", и она онда не може друге „сласти кушати", него опет „небохватне" (68). Мало је чудна строва: