Стражилово

1019

СТРАЖИЛОВО. БР. 32.

1020

„Несрећи ми које среће, Да те чувства сурват хћедну И да на твог ока зрјеће Натисну ти суву једну!" па онда, како би он — истина мало незграпно на ту натиснуту сузу „уграбит срно" (69). Разно се даје тумачити израз, да је драга „грлом врједна" (70), јер могу мислити прво, да много пева, а друго, да много говори, особито онда, кад знамо већ, да јој и „језик од бога". Пажљиво ваља прочитати песму „На Дунаву" (72), јер се не зна, по чему се драга „воза", по Дунаву или по љубави њег. вој; у чему се драга „купа", у Дунаву или у љубави његовој; у чему „мишљу пери", шта „оком коси", о шта „лупа" танким веслом, и шта је носи, — Дунав ијш љубав његова. Даље дознајемо, да се Дунав „вере", а „љубав деси превалит насип"; даље, да Дунав „плаче наше брине" (шта су то брине?), да „уз драгу љубав љуби", да се „у црној тузи губи", и — али то се тиче љубави — да јој је „срећа пропала". И то све стоји у песми „На Дунаву" (72). Не знам, за што драга у колу све „надсјева' (73), а могу мислити, како он „рида" и „громко гуди" (74). Не знам опет, од куд у песми „Међу Елисурама" (75), где је разговор о врлетима, орловима, који „висом дрме", екскламација: „Све се драге косну намах, Све то она пјесмом спаси." (!) Шта има она ту да ' „спаси", ваљда зато, што треба слика на „гласи." Сентименталан израз треба да је; „Ни мигла ми драга није." (76). јер песма спомиње Овидија у заточењу; али израз „ни мигла" неће бити да је баш са свим сентименталан. Песма „Чему све то?" (77) још већма човека ешофира. Почетак је већ трогателан. „Пјесмом јој се чему јавих, Немилу ју чему дичах? Са свог створа да се сл?.ви, Бог се добри не велича." Па онда да и ми не запитамо: чему све то?! Али драга међу тим добија воде из „чудног врутка", а он опет хоће да над њом простре покров „сузне влаге и (78) — кад већ треба слика на „драге". Волио бих да дознам, како се из црног ока „радост рајска вади " (79); како се сузом охлади рани „брид" (80). Ја држим, да песника и његове „Крјеснице" неће „девојачке мајке изгнат из свог дома", јер су ове тако сухопарне, да неће никако фантазију у девојака распалити, те тако неће ни „жећи", па неће ни

„Омиљети часа скора, Госпођицам и господи". а неће ни „вјековат вјек вјекома" (80). Међу тим ова последња потенцирана алитерација нема смисла. Али он ипак признаје да није Петрарка „Ма и нјесам ја ГГетрарка" те вели, да су му песме „водене" а не од „шампањца" ; но опет зато је вили „митњак", те држи, да се „његово" цвеће сестрицама од „туђег више мили" (82). Из песме „Драгине ручице" (84) дознајемо, што још нисмо знали, а то е, да су јој руке „гране њене душе", од прилике као „гране вите јеле"; услед чега је њена душа оно што и јела. Те гране — њене руке — „зађенуше се за ум његов". То је хипербола над хиперболама! Па те гране њене руке — жели песник да у крст „зграбе". Да нежних грана! Не знам баш је ли песма (86) тако „тглеменита", као што се вели; или је то зато. што се тиче „Хрватске великашице", која је свој дух слободом „напасла"! Песма пак „Чудна песма" није ни најмање чудна иначе, ван ако не с тога, што се „глас у срце убада" (87). Од куд „дуге" — јер драга је овом приликом дуга — кад се „сгвјег светлуца", кад „од зиме срце пуца", кад „мјесец сјаје," кад је драга — у исти мах? — и „зимска ведра ноћ"! То се не да „ схватити рукама и , све бадава; на такво нешто није ни разум довољан (90). Све већма долазим до уверења, да је Трнскова драга немила; не само по изради „Крјесница", него баш зато, што срце „ледом нара" (96). Зашто су „све благоте неначете не знам, с тога не могу ни да појмии, како је песник „жедан", кад те благоте небо земљи таји (97). Строва: „К'о што навре суза врела На очи нам и на лица, Тако моја пјесма смела На њедра ће госпођица" (98), требало би нешто коментара, јер није очевидно, да ће и песма да „навре", ма била и „смела". Па зашто је тамо — у недрима госпођица — песми „срећа звања"? Да ли се то даје тзмачити са „звање", „званично" ? Онда се — а и но предговору — не може веровати, да: „Вашм милост и милота Пјесама су мојих врело" (981, као што нас та строва уверава. Док му срце „бриди", и док у небо „вири" кликће еуфемистички: Нит ми с' уз лед твој не даде Крок упутит брзих ногу!" (100). Ја сам баш радознао на тај нови начин тоциљања .