Стражилово

1006

само, што но реч, ако ћеш да познаш човека, ваља с њиме да поједеш само три пуда соли, а она је с Олењом и више појела, па је није

познала. Завидљивица је она, те још каква. Видела је, да је у њеног назимета много мање сала, па јој није дао ђаво мира.

(Наставиће се.)

ИЗ МАРЛОВЉЕВОГ „ФАУСТА'?)

ЧИН ПЕТИ, СЦЕНА ПОСДЕДЊА. Фауст (сам). (Сахат избија 11 часова.) Још један час Остаје ти да живиш Фаусте, Па онда ето мука вечитих! Зауетави се бездно димећа Небесних сфера! Време устав се, Да кобна поиоћ никад не дође! Ти светозарно око природе, Јави се опет! 0, сунде, донеси Вечити дан, ил час продужи Годину једну, мееец, недељу, Ил само данак, да се иокајем, Да епасем себе мука вечитих! 0 1еп1е, 1еп1е сиптНе, посИв е^и!! Ал звезде враћају се све, и време Лети, лети. Ироћи ће часи и ђаво Ево га за мном, — одох на веки! Не, отећу се, бићу на небу! Ео је то, Који ме вуче доле? — По тамној земљи Хриетову видим проливену крв. Капљицу дајте па еам спашен већ! 0, Христе мој, не одбацуј ме! Шта, ја га својим Христом називам! Ах зваћу га, нећу престати ! 0, Луцифере! Ах, све је исчезло! Само се пружа рука сатане И лик страхотни. 0 силне горе! На несретнога сурвајте се! Скријте Мене од тешког гњева неба !. .. Не? Онда ћу удрит главом о земљу. Гаствор се земљо! И земља ме неће Да скрије већ! 0, звезде, ви светлесте Када се родих, а утицај ваш

Одређуј смрт и ад... дигните Фауста горе, ко дим са земље И нек ме ватрен облак сажеже! Нек падне тело, само вечни дух Лазурном небу да се узнесе! (Часовник избија на '/ 2 12.) Ближи ее поноћ! 0, ако ми За грехе душа мора страдати Бар нека буде краја страдању! Нек сам у аду лета хиљаду, И сто хиљада, ипак спашћу се. Али су душе муке бескрајне, 0, зашто душом обдарен сам ја? Ил зашто ми је душа бесмртна? 0, Питагоре! Што ти наука Истинска није? Сад би и мој дух У дивљег звера уселио се, Кад умре звер и душа његова У стихијама тоне. А моја У вечном аду мора зкивети. Нека је проклет ко ме родио! Не, ја сам проклет сам! Нек је проклет бес, Који ме лиши раја небесног! (Ивбија поноћ.) Поноћ! Поноћ! Распадај се тело Да те сатана у ад не носи! Распи се душо у дажд над морем , И у њега без трага пропадај. (Гроб пукне, улете ђаволи.) Спаси ме небо! Не удри страхотом, Ехидне, змаје! Дајте ваздуха! Не шири чељуст вечни аде, не! Не, Луцифере, сажећи ћу све. Све књиге моје!... 0, Мефистофеле! Драгутин Илијћ.

*) Христофор Марлов, енглески драмски песник и савременик Шекспиров, родио се 1563 Учио је више науке али их је ипак напусгио и постао је глумцем; наскоро је напустио и ту струку и предао се са свим песништву. Због девојке буде 16. јуна 1593. од супарника убијен. Као драмски песник био је достојан предходник Шекспиров, наког је прилично упливисао. Најглавнија су му дела: „Живот и дела дра фауста", „Едвард II." и „Малћански Жид" — Немачки песник Ернст Вилденбрух написао је пре кратког времена трагедију „ХристоФор Марлов", у којој је црпео предмет пз живота тог енглеског песника.