Стражилово

1003

СТРАЖИЛОВО. БР. 32.

1004

Иего, треба се распитати, шта је и како је то. II. Тако је, људи божији, тако је! Не рекох ли ја!! Жене, иа жене! Какав је то свет! Двадесет година живели као једна душа, а сад — пуче . . . . Па о шта се завадише ? Знам да не ћете веровати док вам кажем, ал тако је. Почело се због једног — назимета. Десило се то некако баш у недеље пред ускрс. Та је недеља за прасице најгоре време, а то за то, што их у то доба највише кољу. Прасе, због кога се све започело, већ лепо одрасло, тако, да баш није скоро ни било више прасе. Беше то назиме, то јест така личност, којој ће данас сутра нож под грло. Назиме то беше Андријина својина, а понос целе породице Кившенкових, јер око Ускрса ишчекиваху од њега подобро масти. Али то никако не могаде бити узроком, да му Терентије и његова породица завиди, јер се и њихове ускршње наде винуле опет до скоро таког примерка свињског рода. Назимад обе породице одрасла заједно, провели заједно младост, те се живели исто тако дружевно, као и њихове газде. Врло тужан догођај у животу обојице беше, што им зао удес наменуо, да буду заклани једног истог дана, баш у чисти понедељак. Беху, јадници, обоје лепо однеговани. За њима су ишли и на њих пазили више, нег на малолетне чланове двају породица „Здибијата" и „Кившењата", који одрастише на вољу божју јер се нико не умеша у њихов удес. Млади другови се одликовали веселом нарављу, али, на цвети постадоше еа мах нешто натуштени. Беше то неко предчувство неминовне пропасти, која ће их задесити за неких двадесет часова. Тога дана, сунцу на заходу, шетали злосрећни другови по дворишту Терешкином, баш онај мах кад Олења узе бич у руке и пође пред кравара. Поглед јо.ј и нехотице паде на назимад. И неповољно их стаде сравњивати. То сравнење не испаде у корист ономе, који беше дика њене породице. Охохо! А откуд то? А како то? А где би то могло бити? Та она није жалила ни помија, ни мекиња, све могуће останке зелени, лубеница, диња, краставаца, разне остатке из кухиње, једном речи, сваки гад, што јој само дошао до руку, све је то ишло да се зајази благоутробије поноса њене породице. А гле сада чуда! Параскино назиме

изгледа, као да је два месеца старије од њеног, и има ваљада петнаест фуната сала више од њеног. А родили се у исти дан, одрасли на истом ваздуху. Е, па да се не залеже после тога у њезином домаћичином срцу црвић зависти? То је само собом дошло, и заиста, ту није била намера, за рана смишљена. Две грдне вашке лежале ту, грејући се на последњим зракама сунчевим. —- Белов, гаров! кличе Олења (без сваке, у осталом, злобе), указујући на комшијнско назиме и пси се дигоше у потеру. Но, по обичају на скоро престадоше и не нанеше никаква вреда суседу. Па то баш није ништа тако особито. Није се то сад први пут десило. Али на срећу био ту Митка, деран око осам година. Он, наравно, похита одмах матери, да јој јави, какву увреду нанеше предмету гордости целе њине породице. Параска, наравно, узме то на знаље и намисли, да одмери истом мером, т. ј. да напујда своје псе на суседово назиме. Тако ето оба злосрећна предмета гордости две породице, не могаху мирно провести ни последње часове млађаног живота. И то све још не би ништа било, да се на том свршило. Наста и грђе зло. Нико не зна за што, тек Параскино назиме тог вечера тако занеможе, да га морадоше сместити у шупу и удеситИ му постељу од најбоље сламе. Уз то му донеше још и лепе понуде: мекиње у топлој води. Но болесник окреташе главу од свега тога. На његовом лицу беше израз бића, које је разочарано у радостима земаљскога века. Нико не мога разазнати, шта га навело до тако мрачног погледа . . . Свршетак да и не казујемо; сваки ће му се довити. Беше уз то још и неких злосрећних слутња (као што горе наговестисмо) а то све доведе га до нервног растројства. И нападај Олењиних вашака беше од силна утиска. У свему томе било је једно јасно: требало се оканути свих сањарија о салу. Ко ће заклати болесно живинче? Прво и прво, за једну ноћ ће врашки измршавити, биће му и горе, а друго — Бог зна, каква је то бољетица. Можда је и така, да га не треба ни јести. Ту се ето зачело. Параска да побесни. А и како не би! Ко је ту крив, ако не комшијница? Митка је видео рођеним очрма, како је Олења пујдала вашке на њено назиме. А да ту нема чега, што би она, добричина (!) пујдала вашке. 0, о, знамо ми њу, та то је грдоба, та халапача, завидљивица . . . Молим вас