Стражилово

1113

СТРАЖИЛОВО. БР. 35.

1114

Песма Игнација ђорђића Дубровчанина. Песник уздиже лепоту словенског језика, велећи, како се тај језик допао и самом Овиду, кад је био прогнан на Црно Море. Песник спомиње даље. поједине словенске језике и упушта се у наговештај, како ће руски језик (народ) освојити големе области. При крају песник доводи себе у свезу са љубовдом својом, т. ј. са словенском поезијом. Та је иесма израз тадашњег песничког расположења у Дубровиику а спевана је по тадашњој моди, ио којој је реализам идеализмом и фантастичким полетом тако увијен, да се баш треба удубити у песму, кад би се хтело, да се изнађе смисао и намера песникова. Узимајући у обзир тадашњу струју, може се та песма и допасти. За садашњу струју није она, јер се сад пре свега тражи јасноћа не само у истакнутој идеји, него и у приказивању те идеје. Ми ћемо ниже видети, како модерни песник схваћа свој задатак, како јасно истиче идеју, и како је јасно и очигледно приказује и то с таким песничким полетом, да нас махом иоведе за собом. Ја мислим „Морске елегије и Јосипа Берсе. Лепе су шале „1г Сгеввпегоуе рјезте Б'аће(л ш ип ћозе^еМо" и „Ри1;тк 1 Мегкиг". Пајлепши украс целе клржице су „Морске елегије" Јосипа Берсе. Угледа ради доносимо у данашњем броју две елегије, да би се наши читаоци могли сами уверити о лепоти тих песама. Оне су писане, као што се види, по метруму народних песама, те су тако приступачније схватању сваком. Из њих се види, да песник зна, шта хоће да прикаже: поглед му је ведар и чист ако су му и рефлексије мрке и елегичне; али то је с тога, што му је и становиште јасно опредељено. Неизмерност

ПРИМЕДБЕ на чланак: Пуномоћ за српски ц р кв е но - на р о д н и конгрес 1731.

Г. Владимир Красић у 33. бр. о. л. у свом чланку „Пуномоћ за српски црквено-народни конгрес 1731", рече, да је на спасовдан 7. марта 1731. држан у Београду народни сабор, на коме је за митрополита изабран Бићентије Јовановић, а за тим је навео пуномоћије братства манастира Ораховице и Дреновца, игуманима речених манастира за исти сабор. Како се пак ова тврдња г. Ерасића не оснива на историчној истини, то ћемо је овде да исправимо. 1.) Спасов-дан не 1731. него никад не мозке бити 7. Марта, почем ускрс најраније може бити тек 22. марта, а од ускрса до спасова дна има увек 40 дана. 2.) Сабор од 1731. није дрзкав у Београду, него

мора, његова ширина и дубина, неизмерност зрака над њим, обест олује и јарост морских таласа све то доводи песник у свезу са својом личношћу, са недостатком људских телесних својстава и са неизмерним тежњама људског духа, који бапт са недостатака мора да чами и да робује. Шта му онда и остаје. него широко поље фантазије и сазнавање, да не може никад остварити жарке чежње евоје душе. За „Елегијама" долази чланак у прози „Роибпе шога1ие иаротепе", роб !ашса 8. 8(;ојапо\ - јса ^озросЈиш М. 8. Писац није изашао из увода, из ког вадимо мњење његово о критицн: • „Критика је једна наука, ко и остале, али наука незаконита норода. Отац и мајка осталијех наука и умјетности кољено производе из спаметнос.ти а ова породи се преко брака спаметности и страсти". Ако писац мисли субјективпу критику, онда има право; али таква се не може уврстити ни у критику а још мање у — науку. Вид Вулетић-Вукасовић штампао је две „8ећегН рјебте и Негседоујш". Прва јесте „шехерли", јер говори о љубави Јанџе Мемеда, али друга говори о убијству, а то није никад „слатко", М. Бан је саопштио свој „Кор из драме ослобођење". Прва песма посвећена „Српкињама, које 1812. и 1815. године вољеше бацит се гомилама у Саву и Мораву, него ли се предат Турцима", а друга „Установитељу народне војске у Србији, кнезу Михаилу, приликом предаје турских градова". Књижица се завршује с басном о вуку и о јањету. Као што се види, чланака има доста и то лепих. Већина су песме — та човек радо пева. Препоручујемо топло „Бићгоушка". м. С-ћ.

у Карловцима. Исти је сабор сазван био за 14 Фебруар 1731. и Вићентије Јовановић изабран је 21. марта за митрополита. 3) Наведено пуномоћије није гласило за сабор од 1731., него за спасовски сабор од 1730., који је држан у Београду. 0 раду овог сабора може се г. Красић известити и из 113. свеске Летописа. Што је г. Красић ове погрешке у поменутом свом чланку учинио, биће зар отуда, што је држао, да су народни конгреси овостраних Србаља верно и тачно описани у Летописима од 1861. па даље, те не наишав у 101. свесци, да је 1730. држан у Београду сабор, а наишав да је 1731. држан у Веограду, на ком је за митрополита изабран Вићентије Јовановић, учини наведене погрешке. За то би г. Красићу саветовали, да мало боље проучи повесницу нашег српског народа. Неће му ни мало шкодити. В. С. Д.