Стражилово

1115

СТРАЖИЛОВО. БР. 35.

1116

Л И С Т А К.

СРПСКЕ НАРОДНБ ПРИПОБЈЕТЕЕ. ИЗ ЗВИРКЕ Н. Т. КАШИК01ШЋА.

2, ОЕЉАК ПА ЦАРЕВ ДОГЛАБНИК. Путовао један цар по својој царевини, па дође у једно село. Чим дође пусти телала, да виче: „Ко год је ожењен, а има оца жива, мора га убити, тако цар заповиједа." Свијет се узбуни, али царска се мора послушати, те збиља, многи, који су имали очеве, поубијају их. Један сељак не могаше то никако учинити. Дође у вече кући, тужан и невесео, није могао ни вечерати. Отац га запита шта му је? а он му исприповиједа цареву наредбу — па вели: „ја тебе никада не могу убити, па макар одма погинуо." „Добро, — рече отац, кад пе мореш, а ти нађи једно буре, стрпај ме у њега, па ме сакри и остави ми на бурету рупу, куда ћеш ме ранити, па кажи свијету, е си ме убио." Сељак тако и учини, нико није знао за старца осим њега и његове жене. Опет цар пусти телала: „Сваки домаћин из села; мора нослати цару вечеру, и то: најгору вечеру, у најгорем суду, а по најгорем чојеку, а и он сам мора пред цара доћи." — Готовили људи вечеру, сатрицу 1 ) изљевали у земљен суд па слали по циганину. Онај гато је оца поштедио, оде па му каже цареву наредбу. Старац му рече: „Узми пиринча, скувај га у бакрли суду, па нађи чојека, који је оставио родитеље, па отишо за женом у њезину кућу па по њему пошљи цару вечеру. Сељак тако и учини; кад вечера би готова, сва позелени, оде пошље у село, замоли оног чојека што у жениној кући живи, те му он однесе вечеру. Види цар, да нико није знао његову наредбу испунити. Стане питате оне људе: Одакле је сатрица вели најгоре јело, кад се о њој самој море живљети? — а тако исго земљен суд кад се може и њим служити?

х ) Истрвено тијесто, налик на тарану, само сатрица није кисела; долази од сатрти, сатрица.

одакле Је диганин најгори човЈек, кад му вели ништа не знате. Кад виђе цар вечеру оног, што му јеотацжин, зачуди се, јер бијаше, као што је наредио, само не знађаше, да ли је човјек накав какав требаше да је, јер бијаше ођевен и угледан, па га упита: „Је л' младићу! ти нијеси из овог села?" „Нијесам свијетли царе, скоро сам дошао у њега, већ одатле сам се оженио, па ми жена не може код моје куће, већ сам морао ја доћи њеној кући." — „Добро, сад иди, знам те какав си човјек," рекне цар, и онај оде. Опет викне телал: „Од цара је заповјест, да сваки домаћин доведе цару свог највећег пријатеља и највећег непријатељн. „Људи поведузавађеног комшију и пријатеља, а онај оде оцу и каже му наредбу. Отац му рекне да иоведе кују испред куће, — то је највећи пријатељ, и жену, која је највећи ти непријатељ. Еад сељани дођу пред цара, он види, да није погодио како ваља, осјем оног пријашњег. Зовне га цар преда се, па га упита: ко му је највећи пријатељ? а ко непријатељ? — Сељак одговори: „Куја ми је највећи пријатељ, а жена највећи непријатељ.'' — „Какото?" упита цар. „Ево овако:" — па увати кучку, истуче је истуче, па онда рече цару : „дедер ме поћерај!" — Цар га поћера, а кучка пут цара, да му очи искоиа. Сад истуче жену, но она се ражљути, па му рекне: „Никакав човјече! цар је заповједио да свак мора убити оца, а ти га нијеси послушао, већ си га затворио у буре, па сакрио, а свијету си слаго да си га убио, па те он из бурета учи, шта ћеш радити." — „Ха, такога човјека ја и оћу" рече цар и уз.ие старца за свога дбглавника.

Г Л А 0 Н И К. „Матица српска". Седиица књижевнога одељења 24. авг. о г. 1. Чита се извештај књизкевнога одбора од последње седнице књ. одељења. — 2. х 1ита се извештај одбора ва нвдавање књига за народ. — 8. Јован Ђорђевић

из Београда подноси оцену своју на „Наше сељане" Мите Поповића. ГГрепоручује дело са неким примедбама. Други оценовач Милорад II. Шапчанин јавља, да ћс скоро послати и он своју оцену на исто дело. — 4. На основу оцене др. М. Јовановића-Батута и Милана Савића не прима се драма