Стражилово

1095

СТРАЖИЛОВО. БР. 35.

1096

стаде облачити чакшире на дугачке и танке ноге. — Оно, Назаре Назарићу .... питао бих ко нешто. Реци, колико је потрошио синоћ Андрија? — Хм! . . . Питај га. Ја нисам бројао. . . Али, пукла је која банчица. — Охо! кличе, искрено ужаснут Терентије. — Шта охо! Било је нас десеторица, а Богу хвала, грла у свију, да би и твој бунар... Ха, ха! Него се и написмо. А да не буде саблазна, да не изгледа да је подмазано . . „А, то је, помисли Терентије. Ко да више, његова је правица. Знамо ми то." — Ја сам готов! рече гласно. . . Шта знам! —- Тако, тако и треба! кличе радосни писар, привезујући вечицу. Дед' причекај мало. Он изађе на двориште и кличе слушче Феђу, које беше свагда на услузи Елпидифорову. — Слушај. Дед' таки господар кнезу, Дуљи, Моргуну, па . . . . (ту писар наређа још њих неколико). Не заборави на Мирошника, па на Левку! Свима реци, нека се стеку у бирц. Живо, дед похитај. Феђа оде. . . . А кад се писар са Терентијем приближи к бирцу, чули се већ познати гласи изнутра. Феђа је брзо обишао све званице, а они још брже похитали на рочиште. Сви су били испуњени дужношћу и извршивањем те дужности, за то су једва и чекали позив на рочиште, где ће најбоље моћи тој дужности одговорити, да — гуцну. Само још није дошао господар кнез и ЈЈевка. Ал господар кнез беше први господин у селу, па му то лепо стајало, да дође увек мало доцније, а Левка је знао ва век надокнадити изгубљено време. Терентије само премери судије, па се чисто нехотице ухвати за сару, где беху банке. — Дед' половаче! Заповеди громко, а тиме задоби све на своју страну. Елпидифоров само намигне на Дуљу. Сада није он служио, јер је Теренгије разумевао — своја посла. — Аз уснух и спах, востах!. .. Зачу се у ходнику и сви сазнаше, да долази Левка по свој део. И заиста дође Левка, али рече, да очи „вину ко Господу", то јест, боле га очи, и заиста, очни капци му се отпустили и силно поцрвенили. Но он се ипак прогура до Елпидифорова и стаде чинити, ко и увек у таким приликама. Дође и господар кнез, али не сам. С њиме беше и председник црквене општине и још двојица сељака, које случајно срете уз пут. Они беху „без титула." Терентије само

отвори очи, ал не рече ни речи, већ их стаде редом служити. ГЈоловаче! Шта је то, за таке јунаке, као што беху Гусаковске судије. Половаче — шале ће попити. Код нас петеро жена на састанку, да се по души поразговоре, не дигну се с места, док четвртину не смакну. Па ни бригеша њима, осим ако која, из пријатељсгва не забоде нокте други у косе. По ^оваче испише на скоро до дна. 0 том није вредно ни говорити. Неколико чланова трибунала осећали се као да је сваки попио један, два полића. Писар је први опа ио, да је источник усахнуо. За то је први и заподео дипломатски разговор с господар кнезом. — А, ва истину, господар кнеже . . Овај наш Терентије момак је, да му нема равна! Момак је, бадава је. Андрија вазда бокалима, а овај одмах половаче. . . Момак је. — Лукава је то псина, тај писар, помисли Терентије: — ала завија!. . . . Стани само сад, Андрија, видећемо на ком ће остати." — Еј, Никаноре, о Никаноре! кличе Терентије, дед још једно половаче! На прагу се указа Никанор. — Дивота! Чудо! кликоше судије и изгледаше, да су сви на Теренгијевој страни. Друга половина доведе до сјајна резултата Многи попадаше, неки се још држали, ал језиком заплетали; председник црквене општине оплакивао своје тешке грехе, писар како сео тако и заспао, само се још Дуља и Левка огледали у племенитој борби и призвали још и трећег делију — треће по^оваче. У Терентија је још толико остало памети, да се дигао без шубаре дома. Ноге му описиваху врло чудновате геометријске облике, али он је имао у цепу победу. Кад мину мимо Андријину кућу, насмеши се. —- Ехе, будала си ти мој Андрија, кад си мислио, да ћеш бокалима подмазати Гусаковачке судије. VI. Јест, јест, Андрија Семенићу. Сутра је рочиште! . . Ни бриге те, ми ћемо већ по правди судити . . . Само се ти не бој! Тако је говорио Максим Дуља Андрији. Десили се баш средом сокака, не далеко од бирца. Обојица се окренула лицем према бирцу, па шта су знали, већ да мало сврну. Али, нису отршли. Андрија окренуо погледом према црквеној порти. Чисто се страшио, да и завири