Стражилово
1097
ОТРАЖИЛОВО. БР. 35.
1098
у бирц. Ехе! знамо ми вас! Све тамо навијате. А онде, враг би их знао, откуд се на мах сви искупе. — Дакле сутра, сутра, Андрија Семенићу ! говорио Дуља, а на лукавим му, искусним очима указа се нешто врло подмукло. — Него, јуче ти се баш накресасмо, додаде бајаги, уз реч. — Ко то? запита Андрија, јер се није чудио, што се Дуља поднапио. — Ми! Сви како смо! Сав суд! Био је и Левка ту. Тај увек стигне у добри час! . . . И титор (ктитор, председник црквене општине) и још њих сељака . . . А дивно беше, кажем ти. То се већ учини сумњивим Андрији. Знао је он добро, да се братија није частила о свом трошку. — А ко је частио? запита он. — Терешка Здибај!. . . — Ко-о-о? — Терешка Здибај! Хехехе! Те још како! Одмах: половаче. Па онда опет друго — а то је аковче. Ала ти се накресасмо! На-а-кресасмо, кажем ти. Андрију проби хладан зној. Дак 1е Терешка га надмудрио! Еј, судије, судије, јадно ли вам суђење! Ко да више, оног и правица! А он потрошио онолики новац и још одлежао (после гошћења цели је дан одлежао на запећку) па завадио се и с Параском, што се тако накитио, она му још попретила да ће се измирити с Олењом. Па зар то није доста?. . . У тај мах дође и писар. Тај дан био му нос црвен ко нигда до селе. — А шта ви диванишете? — Та ето приповедам, како нас Терешка прочастио, рече Дуља и уз то с пуно израза намигне на писара, који одмах схвати његову идеју. — Боме и јесте угостио. Код тога нема полића ни бокала, код тога су све — половачета! Тај разуме! — Ниткови једни! викну на мах Андрија: — хтели би ваљада, да вас и ја половачетима частим? Па онда ћете нагонити Терешку да читава бурад изваља. Ал нећете, не! Баталићу и суд, кад је тако . . . Не треба ми вашег суда од ругла! То изрече, па се брзо и неосврћући се, упути дома. Писар и Дуља се само погледаше. Они не беху увређени. Жао им само беше, што од гозбе више ништа неће бити. Андрија премихпљаше уз пут. Откуд он то
све и потегао? -Та могао је добро знати, да неће добра бити од тог суда, који у бирцу суди и пресуђује. На зло започео! И с ким да се суди? с Терешком Здибајем, с којим је пуних двадесет година . . . Ах, Господе боже! Као да је ушао бес у њега, те га опчинио, ал не бес — жена је крива. У осталом, све једно, јер жена и бес знаду се. Ту заста у премишљању, подиже главу и погледа, ко му то иде на сусреће. Терешкаје! Мора да иде к судијама!... Ха ха! . . . Па да проговори с њиме, а људи — људи нек кажу шта хоће. — Терешка! 0 Терешка! Терешка задрхта. Сагледа Андрију, па као да се преплаши. — Реци по души, колико си потрошио у бирцу ? питаше Андрија. У Терентија већ било на језику да рече: „ја сам потрошио а не ти! Шта те се тиче? Гледај ти твоја посла," ал заста. — Та, нека је банка пукла . . . — А ја три и по. Па реци, ко је од нас луд ? . . . Терентије ћуташе. — Па још им није доста. Искали још, а нек сретну тебе, и од тебе ће. И кад ће се то свршити ? Не вреди ни прасе толико! А и оздрави 10 је! Трчкара по авлији а и не слуги, да се рад њега завадисмо. — А ко Је крив? рече Терентије без укора. — Жене, жене су криве! Неће никад човек тако што измисшти! Ехе! Нег знаш шта Терешка. Дај руку . . . Батали тај пијани суд... * А после тога отишли су тамо, где се обично и свршује сваки посао — у бирц. Диже се хука, хука од радости, кад их видеше, где заједно уђоше, где седоше за један сто, па се стадоше куцати и напијати Сви су ликовали, јер им немило било, што се рад ничега завадише тако честита два пријатеља. Па још хтели на суд! Хвала богу, кад је на том остало! Терентије и Андрија испричаше причу о суду. Сва се публика од све душе смејала. Још ми је рећи, да се нико није тако слатко смејао, као писар и Дуља, а кад „случајно" упаде и Левка у бирц, мал не свиште од смеха. У јутру одоше Кивптенкови у госте Здибајевим, а другог по том дана дођоше Здибајеви Кившенковим. Вранко В. К.