Стражилово

1239

Воли наш мушкарад да оде у кавану, те ти проведе тамо цео дан па и ноћ; не мари, што се гуши у ваздуху преко мере загушљиву ; пуно му је срце, кад може да се наслуша тамошњих „досетака" свакојаког друштва, да потроши новац, за који се мучи (а многи се баш и не муче), а ето му није користи од тог мучења. Али је најгоре, што утуче (а то је најскупље). најлепше време, најбоље дане своје у бадавадисању, не употребљујући младост за душевно и телесно изображавање своје, за до~-^г- •»»>ОгО-^ --з

брб и корист народа свог и читавог друШтва чоиечанскпг. Отуд се номаља и та сувише неуглађена слива са читавим низом појава таквих, што не диче човека у опште, а образована — боже 'прости грех, што га привуче до оне низе, где је разум сишао испод пивоа човекова — разума и достојанства. Не би било требе, да изречем те одвратне појаве, али може бити, да не ће коме бити јасно, што хоћу да рекнем тим, То је пијанство, картање и т. д. (Наетавиће се.)

6 С

0ДГ0В0Р НА. КУђЕЊА И КЛЕВЕТАЊА. („Солидност књиЖевног рада архилшндрита ДучиЛа. Наиисао В. С. Д.") (Свршетак.) Даље прикрнвени писац тврди још и то, да сам учинио неколике историчке гријешке у „Оцјенама" ондје, гдје сам, како вели, хтио да будем „оригиналан"! Ну, да се и поред све пажње могу учинити гријешке, то не спорим. Особито, кад се расправљају тежа и заплетенија питања из историје, за коју немамо јога доста пронађених извора ни грађе. А и оно што имамо, пије још све критички претресено ни пречишћено. Он вели, да моја неколика разлога, које сам истакнуо у „Оцјенама" „нису на истини основани"!! доказујући одмах за тијем, да су Калиника послије бјежаније Арсенија III. изабрали за пећскога патријарха некаква два грчка јепископа, који су с њим дошли (од куда?); јер тврди, да су с патријархом Арсенијем III. пребјегли и сви српски јепископи!? Мало ниже видјеће се, да то није баш тако. II за то ме упућује на XXII. Гласник стр. 250. да се, како вели „научим". Овдје би се могла згодно навести она причица о сину и оцу, идући заједно поред својега винограда, дијете викне: „бабо, да ти кажем, што ти не знаш; ово је наш виноград." При свем том ја радо признајем, да се још и сада учим; и докле се год узмогнем бавити науком и књижевношћу, стараћу се, да се једнако учим. А чи су разлози „основани на истини", прикривенога писца, или моји, то ће пресудити они стручници, који прочитају и једно и друго. Међу тијем није без гријешака ни онај извор, на који ме упућује прикривени писац, да

се „научим 1 '. На истом листу 250. ст стоји И ово : „Скетсиши же идтр'Гд(>\ всежди вкднмн ел кееемн п|>дкосддви1шн."(?) С тога се ни његово тврђеЉе, како је Калиник постао патријарах не може примити за истинито. Ја и сада кажем, да Калиник није Грк; нити су српс.ки јепископи, изузевши два или три, оставили своје јепархије, и пребјегли с Арсенијем III., као што то вели прикривени нисац. Није доста рећи „сви су српски ј епископи нребјегли с патријархом Арсенијем III.," него ваља да их именује, и да фактима докаже, гдје су толики пребјегли српски јепископи живјели у Аустро-Угарској ? Како? н гдје су помрли? У томе извору вели се, као што горје паведох, да су „сви правоставни побјегли а с патријархом у Аустро-Угарску. Кад би то била истина, опда не би имао коме бити натријарах у Пећи ни његов Грк, пи мој Србин. И сакривени писац упућује ме на овај извор ради поправке и „науке" ! Ну, шала за шалу; и ја ћу њега упутити на XXXV. Гласник и у њему на биљешку ст. 76. коју је, како се мисли, написао својеручно патријарах Арсеније IV. у општем л сту пећске патријаршије: „Кдлиинк достошгг. ккунш п.иттн, с8ц1ђ (вкдокнкн 1ср6Н ск0пс1пн и Т. д., кој и јс био пећски патријарах послије Арсенија III. По овоме, чега сам се држао у „Оцјенама", и његовим дјелима, као пећскога патриЈарха више од 15 г., види се, да је био Срб, а не Грк, јер је у Скопљу онда био, као што је и сада, српски народ. За тијем вели, да су они 8 јепископа, који су потписали молбаницу султану Мустави III., да се укине пећска патријаршија, и присједини грчкој цариградској, сви били Грци!-? Твр-