Стражилово

1275

СТРАЖИЛОВО. БР. 40.

1276

ли стоји то и с гадантеријом? Ех, ту зависи много од самог посматрача. Пе треба изгубити из вида ни то, да човек ваља да је учтив и према нелепој госои ; та може јој хвалити тоалету или — говорити о лепом времену. Према лепој појави је човек и нехотице учтив, а што се тиче умних жена, ту већ нисмо потпуно господари над собом; оне владају, те дају тако одређен правац и нашим мислима. А.ли ја већ видим. да ми не помаже све шеврдање моје, и да ћу наиослетку морати изаћи на среду са својим становиштем према песмама Милке Погачићеве. Ја сам у главном галантне нарави, учтив сам скоро увек, бар не губим уљудност из вида и тог ћу се правца држати и овом приликом, ма да ме неће муке стати, да будем галант. Песме су подељене на „Јасминчице" и „Пјесме разне." Прве су песме љубавног садржаја, друге су пак, као што им и иаслов каже, разне. Милка Погачићева није тако сујетна, бар не држи много на спољашљу лепоту својих песама, што се види из уводне песмице пред „Јасминчицама," што марим макар храмљо стих и шепала ми рима уз здраву мисо у теби, живота ако има! И то двоструко се види, из сопственог нризннња и баш из самог стиха, јер реч „шепала" не можемо уврстити у естетичко лепе речи, којима се ките стихови. Али зато држи на смисао, на дух, на језтровити садржај, а то је скоро у свим песмама заиста и постигла. Међутим, ако и каже, да немари, штојој „храмља стих," ипак је тај скоро свуд на свом месту. * Из песама Милке Погачићеве извире оно, што се о садашњим хрватским песницима, с малим изузетком, не може баш рећи: чисто осећање без усиљеног ачења, претоварених речи и нагомиланих фраза. А то је у поезији најглавнија ствар. Ако је поред понуде праве унутрагпњости своје још и стих ритмичан, онда је да богме песнички производ учинио своје у сваком погледу. Без тебе сам — лађа мала, што ју вјетар морем гони, играјућ ее, по вољи ју врхом носи, до дна рони. Без тебе сам — задња ласта, што ју дружба оставила, а зима јој немилосно мало срце саломила Без тебе сам — златна жица, али твоје руке нема

да ме дирне; без тебе је златна жица, жица нема. Како се ту нежно приказује женска, девојачка оданосг, која у изабранику срца свог више створење гледи. к њему се привија, њему поверује а без њега нити хоће нити може да се самосталну замисли. Идеалан је то свет којим се баве и мисли и осећаји девојачки. Ево још песмице, слична тој а пуна опомене. Мојим двором под ирозором цвате ружа малена, од ласкања славуљева сва је румена, а од мога уздисања бједна, жалостна. Погнула је к црној земљи своју главу млађану, нак из чашке на тло стреса росу бисерну, виђела је тако пасги јадовну. Доћ' ће сунце, попити ће с земље сјајну росицу, доћ' ће други, отрти ће горку сузицу, док ти касниш убрат' ружу, љубит' ђевојку. Само срце са нежним осећајем у стању је спевати тако лепу песму; са нежним осећајем, да, али, али — и са мало искуством! Модерна струја хоће реализма и у песништву, и тамани све, што се не држи тог правца; али она заборавља, да неснички производ мора бити пре свега оно, за што се издаје, да мора бити проникнут песничким духом. Правац долази у поезији тек у други ред, и за чисту поезију није никако меродаван, био сад романтичан, идеалистичан, реалистичан или натуралистичан, главно је да буде песнички и истинит. Песничка дела Виктора Ига су романтичка, Шилерова идеалистичка — па сме ли ко рећи, да ти људи нису песници! Поезији треба оставити своје, јер иначе престаје бити поезија. У „Јасминчицама" Милке Погачићеве има идеализма, у „Пјесмама разним" и романтике, па ако се она и дала где-где занети од маште своје, ипак нам не остаје друго, него тим песмама досудити песничку вредност. Радо бих навео још коју песму, али бих се онда морао упустити и у шире разлагање. Можда би ме која навела, да истакнем и тамне стране поезије Милке Погачићеве; али — напред сам већ рекао) да према девојци ваља бити учтив. м. С—ћ.