Стражилово

1258

,,Ја мислим, да ће сад ићи све брже и брже. Ал зар ви не видате ове облаке на ! 1, нама? Хај I,мо брзо унутра!" Још она те речи наје на довршила, а ми чусмо грмљавину најнре тише, а

после све јаче и Јачз, и таман смо ми скуииле сунцобраав и кљаге, воје смо нонеле у башгу, и добзгле до ходника, а по дворишгу се већ шарениле крупне кипше капље. (наставићв се.)

м.' јм

ИЗ ДРУГОГ НИЗА „МОРСКИХ КЛКГИЈА"

(бр. vi.)

амо сада кад пред тооом стојим, гордо море, кад до мојих нога тихи талас љубезно се пење; када тамо на обзорју црном твој се талас с небом разговара; и кад евјежи над валов'ма вјетар ово б.гједо поздравља ми чело; сада само мисли ми обл'јета хладне двојбе то туробно крило. Нека чудна смутња у срдашду. неко ново побожно штовање сву ми младу памет обузимље. Ој ти море, ој природо дивна, ој призоре мира и љепоте! мени клеца пред вама кољено ; својевољно очи ми ее дизку вјечног Бога иштући пр'јестоље; и у ерцу моме заљубљеном, у немирној крвци што ме гори, друга чежња ево се зачела да над хладним дарством човјечанства нађем љубав што земаљска није!. . . . Али зашто, дочим сретан лутам по беспућу небеске раскоши, зашто чујем са пустог огњишта дуги јаук пусте удовиде? зашто чујем материии лелек над љешином невиног дјетешца? Ох да тужних по зраку гласова што но ломе немилосном руком моје красне у заметку мисли; ох да грдне у срцу промјене пред призором јада и лелека! Нова снага срцем запов'једа, пова снага кољено ми храбри

да не клекнем пред никакв1м троном. Угаси се пламен надахнућа што ме шћаше момка уздигнути до висине бож'јег самосиља; а са оног невиног олтара, откле скромна дизаше се пјесма, сад се диже, ко застава смрти, моја красна химна одметнућа! И ја питам: чији смо робови? ко је онај туробни тирјанин што дјечиду дави у кол'јевци, што убија уморна мрнара при повратку к женином пољупцу? Ео је онај мрки самосилник ког слушају слободни простори, чија ејена сунашце је жарко, чија мисо бескрајност се зове? Ох кажите ви без броја земље што лутате плаветним простором умрломе оку невидљиве, гдје је пр'јесто силе свемогућпе ? у вртлогу летућих свјетова? на граници зар неизмјерности ?... Дршћем момак кано слаба лађа попуштана срџби океана; вал је носи, с њом се поиграва и с' далека обалу јој каже, ал' се краја дочепати неће. Дршће мисо! И над љуцком главом све једнако гордо с' небо шири ко тврђава што с' душману руга. Можда иебо јесте бож'ја стопа неизмјерна, тешка, немилосна, што нам главу тлачи, кб што јарам гњечи хрбат изможденог роба! Јосин Береа.

НА ПРАГУ ЖИВОТА. НАИИСАО А. МИХАЈЛОВ.

продог роману. I. сјеверноградској ђимнасији

до

дошло Је Цј^незнатнијех шкандала. Управа нареди истрагу, одијели козе од оваца, суди коловођама, позвавши их на одговор. Суд је био строг;

али праведан. Једпима смањили биљешку у владању, друге подвргли затвору, а треће просто искључили из завода. Међу искљученијема био је и ђим насијалац Михајло Петровић Богодатски, дечко од својих седамнаест година, син свештеника из села Гореловога. Он није учествовао у шкандалима; али