Стражилово

1259

12Г>0

они су произашли управо отуда, што је један учитељ баш њега наружио. Он се могао избавити од казни, кад га је управитељ позвао к себи и рекао: — Кажи отвореио, како је то било и ко је почео читаву ту комендију ? Он није могао да се користи тијем случајем. Стало му је њешто у грлу и, да одговори на иитање управитељево, само је испрекидано и смућено прошапутао: — Ја ништа не знам! Управитељ учини зор и продере се на-њ и смути га још већма. Но за то га нијесу оставили на миру, пијесу махнули руком на-њ. Знали су га у ђимнасији као мирна младића, меке нарави, те су се према томе сви надали, да ће се он још освијестити и све лијепо казати, што зна. Послије сасганка с управитељем, ггозове Богодатског к себи још и надзорник, а за тијем је опет говорио с њим и један од учитеља. Објашњавали су му ту, како то не ће доћи до ушију његовијех другова, како је то једино кадро доказати оно, што је управа већ дознала, те под једнијем, како ће и самог себе спасти. ИГго је већма управа настојавала, то је и он бивао смућенији, то је упорније одрицао, да ма и шта каже. За вријеме тијех ријечи са управом, на лицу му се показивао израз страха и, чинило се, мислио је само о том, како би се што прије уклонио из управитељскијех соба, како би се ослободио тијех ријечи између четири ока. — Помислиће, да их клеветам! Рећи ће, да сам све издао, сијевало му је по глави и, тешко дишући, гледао је усплахирено у затворена врата, баш тамо скупили су се сви другови, да чују, што ће.рећи. На пошљетку додија и управи наговарати га, и ријеши, да је дужаи попијети заслужену казиу за своје упорство. Ријеше, да га искључе из ђимнасије. И сами шкандали, и истрага, и суд, и искључење из гимнасије — све се то догодило тако јасно, као што се свршују догађаји на сну. Првијех часова послије изгнања из училишта Богодатски иије могао ни да дође једном к себи, ни да се освијести, шта се управо с њим десило, и испитивао је само једно осјећање — осјећање човјека, који је страшан сан успио и гледи, да се пробуди и да претури те страшие аветиње. На несрећу, то није био страшан сан, већ страшна јава, збиља. Из ње се није могло пробудити; морало јој се правце у очи гледати. Прије свега, ваљало је ићи кући. При тој помисли подиђе нашег младића језа. 0, кад би се могло ићи управо „кући% онамо у село Горелово, к оцу, к матери, а не к ујаку. Ну

то није могло бити. Најнрије је ваљало ићи кући ујаковој, гдје је Богодатски имао бадава све и сва, гдје су га пазили пунијех седам година дана, гдје му је ујак толико пута, купивши му књигу, направивши му хаљине, говорио: — Учи се, синко, видиш — ја за те ништа не жалим. Први пут у животу осјетио је Богодатски потпуно осјећај страве: хотио је бјежати ма куд, пропасти у земљу, затворити очи и запушити уши, само да не види и не чује ништа, пгго га је ето једанак очекивало, за неколико часака, иослије неколико корака, у тој га ето кући, која се види на крај улице. Младић. и против воље баци поглед на ту кућу и баш га порази противност између његовог рођеног расположења и веселог изгледа те куће. „Ето; како се све с вана свијетли", и против воље му сијну кроз главу и још му теже би. А кућа, збиља, сва се блистала и свијетљела у ждракама жарког прољетњег сунца. Свијетла, уљ на боја стијена, велики ирозори добро чисгијех окана, свијетло-зелепе калукатре у њима, летве од бакра у вратима, цвјетни леандри, траидофиље, кактуси, иље и руже под прозорима, сјајна бијела крила од тила у окана — све се то блистало и треперило на сунцу. Нијесу бадава становници мјештани, пролазећи мимо ту кућу, говорили: — Ах, погле, како се разбогатио наш Матија Григоријевић ! И заиста, Матија Григоријевић Профосов, секретар мјесне консисторије, био је богат, и куд-икамо већма, него што су могли мјештани претпоставити. Доћи у консисторију, то је било толико, колико ма шта дати Матији Григоријевићу; кад су људи говорили, да су уредили своју ствар у консисторији, као што ваља и требује — то је значило толико, да су ваљано платили Матији Григоријевићу; је-ли се ко бојао, да ће му ствар изгорети у конзисторији — знак је, да нема доста средства, да плати Матији Григоријевићу. Матија Григоријевић био је од старијих људи, средњег стаса и узраста, дежмекаст, једар, заокругласта трбуха. Некад се дегаавало, да су пред њим лелекали и клањали му се ниско и понижавали му се. Ту се држао озбиљно, солидно, и волио је, да га уз плаћу још и уважавају. Понизне молбе и захвале људи са стране саслушавао је озбиљна лика, гладећи своје солуфе, обећавао је поиизио, да ће указати своју протекцију, своју помоћ. Тако величанствено и солидпо држао се и код куће, није желио пред жепом и дјецом ништа, а од њих је искао само послушност, покорност и захвалпост. Био је сретан, кад су га љубили у руке, кад је могао ма коме пустити трун у око својим