Стражилово

1264

је дошло, да се за Машуту, ћерку Матији Григоријевића, узме гувернанта зл француски језик и за мусику. По себи није тако лијена на изгледу, а, како веле, све зна, као што треба и говорити и и свирати. Нарочито су дозивали на чај Франдуза, гувернера гувернаторске дјеце, да се с њом на свом дијалекту разговара. Текло је као вода, нигдје није запињало. Послије тога рекао је ои: „Она нема париског аксана". — „А говори-ли францу-

ски?" —- „Говори." — „Е, само је толико и нужно! Не мора бити париски, само кад је француски." Држати сувишног човјека у кући, за иста јесте досадно а да ништа не измајсторишеш. Они је са собом и за трпезу посађују, и дали су јој и собицу тамо у челу кутњем. Ето, она ће се и с Мишом забављати. Маша му је ето не мало врсница, заједно се могу учити ... (Наставиће се.)

ИЗ КЊИЖКВНИХ УСПОМЕНА Е С. ТУРГЕЊЕВА.

ило је то месеца августа 1860. год. ја сам се бавио

у морском купатилу Взнтнор-у на Уајт-у — кад ми се нрви нут појавила замисао приче „Оцеви и деца" — те прнче, усљед које је канда на свагда раскинуто пријатељство између мене и руске омдадине. Много нута саи слугаао а и читао у критикама, да сам у мојим радовима или „изневерио ндеју", или да „проводим идеју." Неки су ме због тога

хвалили, а неки кудили, сам пак морам признати, да никад нисам ни покушавао, да „створим лице" ако цисам имао за полазну тачку, не идеју, но живо лице, око кога су се ностепено груиирали остали елементи. Пошто писам располагао великом сумом слободне творачке моћи, увек ми је била нуаша извесна основа, да би се могао стално кретати. Тако је било и са „Оцеви и деца." Као основ за главно лице, Базарова, послужила ми је личност једног провиицијалног лечника, (умрво је пре 1860 те год.) која ме је поразила. У том особитом човеку оваплотило се, по мом схватању, оно начело што се тек зародило, које добије доцније име нихилизам. Утисак, који је та личност на мене учинила, био је веома силан и у прво доба не баш сасвим јасан; у први мах не бејах сам собом на чисто — и напрегнуто сам прислушкивао и посмаграо сву моју околицу, као да бих хтео да испитам истинитост својих утисака. Бунило ме је: што ни у једном производу иаше књижевности је мепе на тице почео сам да сумњам, за уображењима. Сећам се, да је у то исто доба живео на острву Уајт-у иеки Рус, који је имао веома опггро посматрање и био врло осетљив и пријемчив наспрам онога, што је покојни Аполон Григорјев назвао „провејавање" епохе.

ПОВОДОМ „ОЦЕВИ И ДЕДА". Њзму саопшгих своје мисли, и онемео од чуда, зачух од њега ово: „Та ти си већ изнео подобан тип — у Руђину!" Оћутао сам, а гага сам могао и да речем? Руђин и Базаров једно исго. Те речи су тако утицале на мене, да сам кроз неколико недеља избегавао сваку мисао о намереном послу; но кад сам се вратио у Париз, латим га се поново — за кратко време сложим фабулу у глави; преко зиме сам напи-

нисам нагаао на признака о опоме, што сваком кораку пресретало; и нехо • е се можда поводим

сао прве главе; приповетку сам свргаио тек у Русији на селу јуна месеца. У јесен је прочитам пекојим пријатељима, нонравим и допуним по негато, и у марту 1862. године изађе „Оцеви и деца" у „Русскомг В^стникг-у." Нећу да причам на гаироко и на дугачко о утиску; само ћу толико рећи, да кад сам се вратио у Петроград, баш на онај дан, кад је горео Апракеински дворац, реч „нихилиста" већ је била прихваћена од хиљаде грла, и први поздрав, којим ме поздрави мој пеки зпанац на Невском, беше: „Ето погледајте шта раде ваше нихилисте; пале Петроград!" Искусио сам тада разне утиске, но сви бејаху тешки. Приметио сам хладноћу, која је граничила на негодовање код многих људи, који су ми били блиски и симцатични; здравили ме, поготову грлили људи противници, непријатељи. То ме је збупило, огорчило, но савест ме није корела; знао сам, да сам се пошгено и не само непристрасно, но шта вигае са пуно саучегаћа понагаао наспрам тина, који сам приказао.') Ја сам и сувише уважавао позив вештака и књижевника, а да бих

*) Хоћу да наведем ово место ив мога дневника: 30. јуна у недељу: Пре по часа сам једва једном довршио свој роман. Не знам како ће бити примљен. „Современниктс." ће но свој. прилици рвћи, дн сам презирао „Базарова," и неће веровати, да сам за све време док сам га писао, а нротив воље био му наклоњен.