Стражилово

1335

1336

оида рећи такав је и такав!) Али наше друштво само етвара такво мишљење. Но ту треба сад поништити такво мњење. А ко ће то учинити? То треба мушкарци да изврше. Јер ако се не растумачи, не расветли. не разувери постојаће и даље то настрано мњење. „Тће ^ућо (1о по! 1ее11ће Загкпезз Ћ'Ш пеуег 1оок ?ог 1ће Н§ћ1 а (Виск1е, Н1б(;. оГ. ОјV.) то значи: ко не осећа мрака, ие ће се никад обазрети да тражи светлости. Ево узрока, за што треба мушкарци да су најпре образовани и за што треба да се виђају што више у женском друштку, не само но каванама. Кад све узмемо на око, што се рекло овде о језику, како се маћијски поступа с њиме и како га баш женске слабо знају, наглашавам женске, онда ми долази на ум оно Шекспирево из трагедије „Рикард II." : Олују ову чујемо где хуји, Ал спаса сугтрот не тражимо ми;

И око гледа суђен бродолим, Опасност зија, јер трпимо сви: А кобни узрок бродолому том . .. Али досга о језику; и тако је више речено, него што спада амо. Држимо се сад даље шетње по врту, што га треба са свим преустројити, на по том обрађивати. Бидили смо, да наша женска омладина излази из школе слабо спремна за нрелазак у изображавање право а на том темељу. Али баш с тога излазећи из школе, а улазећи у живот, управо у најглавније доба социјалног изображавања, требало би наше женске добро да се разберу, како ће понајбоље одговорити захтевима здравог друштвеног изображења: како ће наставити самообразовање своје; што ће читати ; како ће у друштву употребити прилике; на што ће пазити што више; чему ћеинтензивнијом снагом и вољом жртвовати време. Овде се помаља нова прилика. Наше млађе женске, швигарице мислим, слабо показују баш наклоности и воље, да се дружи једна с другом, да се састају зарад чега лепог, племенитог и корисног. Боже сачувај! Нема ти ту заједнице. Једна с другом не говори ; једна другој завиди; има једну другарицу, па ту. Али питам леиу нашу женску омладину: зар јој је милије, да се једна од друге туђи; слађа ли јој је неслога и ћутање и завист и нерад од сестринског нријатељства, љубави, слоге, и вредног заједничког рада? Оканите се сујете! Јер то је узрок свему том, што се данас ради. Није ли то лепо, где су девојке у пријатељству, да се састану по прилици код једне другарице, те да проведу време узмимо у читању којвт иеспика нашег, иа да оне, што се више и боље умеју да нађу у том, про-

тумаче леиа места и допуне слике сравњујући у истима са сличним местима другог песника; или изнети противности у замисли, у стварању и схватању. По том читајући туђег иеспика упоређивати умотворине му са умотворинама нашег песника? Другом приликом код друге да се проведе у свирци. Свирка је данас некако мало више продрла и код нас. Зар то не би била радоснија и краснија појава, да се те младе свирачице једна од друге и с другом поучи, једна другој помогне, него овако да не зна једна за другу!... Или би грђе било од празпих говора женских, кад би се те младе лепојке разабрале што боље у разгранатој данас науци: географији; х ) па се удубиле у занимљива и величанствена места из иовеснице светске али и сриске? Ову последњу на велики јад наш не знају ни наши мушкарци — или знају врло слабо. То стоји као два нут два четир. Боље знају новесницу немачку, маџарску и т. д. него српску. 2 ) Зар би то служило за срамоту, кад би наше Српкиње ионеговале вештину у декламовању ? Ваља да нагласим, е би мушкарци требали још пре да пригрле ту страну. Како је данас порасла вештина у говорииштву, слабо ћемо имати ми вајде отуд, кад нисмо вредии научити ни дужу песму на памет, па је лепо исказати по замисли јој основној. Није то доста, кад човек може говорити што више — боже сачувај! Та онда би скоро свака женека била но чувен беседник! Него се са свим друкчије започиње та вештина и усавршава се. Што сам навео о мушкарцима, не обара онога горе о женскињама. Треба и оне да се удубе у предмет, да га проуче и изнађу лепоте и што вреди за живот, а не да декламују међу собом само о туникама и — качкетима .... Да богме да женски радови заузимају одлично место при овим занимањима, што би се још боље усавршавала наша женска омладина друзкењем тим. Али не, место свега тога стоји пред нама нејасна слика добрих страна а јасније искаче на видик недружење, завист, оговарање, ненапредовање у образованости. *) Место са слашћу да је учи наша омладина женска не зна да се макне у њој: ни најглавније ствари не зиа кад год. Особито о словенским покрајинама и градовима мање знају него о шпањским селима! 2 ) Кад је оно прошле (1884.) године изашла балада „цар Владислав" у подлиску „Заставину", многи су рекли, да то није био цар него краљ Други нису знали, шта је Преспа, Драч и т. д, Трећи су искали читав коментар о том историјском добу па и радњи у балади. — Многи није на чисто са Дубровником ни великом улогом, што је играо за време Немањића; ни са Млеткама; ни српском црквом; а ни са многим најбитнијим деловима повеснице наше: не уме да ти каже најглавније догађаје.. . . Многи не зна године нашег Косова!!