Стражилово

1339

СТРАЖШ10В0. ВР. 42.

1340

У Иупавца видимо још уплив свемогуће љубави; али и та утиче на њега тако, да јој подлеже тек онда, кад пије при чистој свести. Но то није ни-

како мана у делу, већ на против, јер се види, како је писац ту фигуру доследно израдио." Не могу ни сад рећи ништа друго. М. С—ћ.

Л И С Т А К.

МОћНИ ПОЈАО, СРПСКА НАРОДНА ПРИПОВИЈЕТКА ИЗ ГОРЊЕ КРАЈИНЕ. ПРИБИЉЕЖИО ВЛАДИМИР КРАСИЂ.

Био чоек и жена; они су живјели у миру и слози. Један пут чоек оболи, и за неколико дана умре. Удовица оетане тешка. Кад је дошло вријеме, она роди сина; али и сабљу с њим; он почне расти, и растао је као из воде, а сваки дан бијаше јачи тако, да су се сни људи чудили. Кад му је било седам година, тако је био велики, као други од двадесет година, а јачи од свакога чоека у селу. Сад он рече матери: „Мати, ја имам већ доста година, авелик сам и јаки; за то би најбоље било, да идем по свијету ерећу тражити." На то му мати рече: „Не иди ти, синко, јер је свијет велики, и лош, и свакака се невоља може догодити! Најбоље ћеш учинити, ако останеш код куће." Али он није хгјео никако другач, већ да иде па иде. Кад је мати виђела, да се неће оканити, морала је пристати, па му рече, да иде и она с њиме. „Мени је свеједно," рече он, „кад имаш вољу, ти хајде! Испеци нам погачу, па ћемо сјутра путовати." Тако је и било. У јутру отиду они. А кад су већ били прешли доста пута, нађе син на сред цесте црљен појас, одмах га опаше и опази, да је пуно јачи него прво Он то каже матери, а она се јако обрадује, јер је мислила, да ће је лакше моћи бранити, ако до невоље дође. Дође и ноћ, а куће ниђе наоколо, да би могли камо доћи на конак. И морали су у шуми спавати. Ту он наложи ватру, свари вечеру, и кад су вечерали, рече мати, да је јако уморна, и да јој се дријема. На то јој он рече: Па ти лези, и ништа се не бој! Тада она леже и заспи, а он није хтјео да спава; него је чувао стражу. На један пут види он ђе се нешто из далека к њему примиче. Кад је ближе пришло, види он, да је тозмајодседам глава. Он се мало препане, ал' се брзо окоражи, па узме своју сабљу, те удри по змају, докле му није све главе одсјекао. Пошто се била мати већ пробудила, рече јој син, да ће и он мало да снава. А прво него је легао, рече матери: „Ако буде шта, пробуди ме; али не нагло, да не бих и тебе носјекао.*) По том заспи. Сад она види онога змаја *) Народ вели, да се оваки л»уди и у сну боре са вмајевима; па кад би се нагло пробудили, све би око себе побили.

и престраши се, јер није знала, да је убијен, па почне полагано звати сина, а он је иита, да шга је; она му покаже на змаја. „Тога се иемој бојати, већ сам га убио," рече он. И заспи опет. У јутру се опет дигну па хајде. Идући дођу у једну велику гору и ту се намјере на једну кућу; уђу унутраи нађу једнога старца, који је баш варио вечеру. Они њему рекну: „Дај нам, стари, да што једемо, јако смо гладни." На то им стари рече: „Ја бих вам радо дао, али ће доћи моји господари, па кад њима буде мало, онда ће ме убити, а и вас двоје ће, ако ту останете." „Не бој се ти никога." рече син; „него ти нама дај да једемо, па кад ти господари дођу, кажи им, да сам ја појео њихово јело, па ће са мном имати рачуна." Кад је стари виђео, да није друкчије, даде им јести. Пошто су јели, отиду у једну собу да снавају. У том дођу господари, а било их је дванаест хајдука и тринаести харамбаша. Виђевши, да немају доста јела, унитају старога, зашто им није доста скухао. Стари почне дрктати и каже им, како је дошао један младић, па да му је морао дати јести. Харамбаша упита: „Па ђе је тај младић?" „Горе је у соби," одговори стари. Харамбаша пошаље једнога хајдука горе у собу да доведе тога младића. Хајдук отиде и завиче на младића, да шта он ту дела: „Како си", рече, „могао доћи у кућу и још присилити старога, да ти даде јести? Хајде доље на рачун!" „Даћу ти ја рачун !" рече младић, па узме сабљу и посијече хајдука. Иза тога рече харамбаша: „Како је то, да онај доље не силази!?" и пошаље другога горе, да их све доведе. Али се ни он не поврати, јер се и њему догодило као и првом. И тако пошаље и трећега, и четвртога и тако све дванаест, а младић их све поубија. Сад се харамбаша разјади до чемера и рече: „Кога врага делају ти лопови горе? Ваљда не могу њих дванаест да доведу доље једнога младића; да ја видим шта је." И отиде сам горе. Али је имао шта и виђети. Све дванаест нађе са одсјеченим главами; на насрне на младића. Младић замахне, а харамбаша остане без главе. Тад рече син матери, да њих двоје сад лијепо ту осгану, „да је", вели,