Стражилово

1341

СТРАЖИЛОВО. БР. 42.

1342

„само шта јести, а новаца — колико ти драго", и запита матер, би ли старога убио. Мати му рече: „Немој, сине, он није крив." Опда младић рече: „Е, па добро, кад је вами право, и мени је. Сад идем у лов и не ће ме бити три дана; за то ми морате за трећи дан добру вечеру скухати; јер не скухате ли, убићу и вас двоје." Трећи дан рече удовица староме, нека њој и сину сигура вечеру; а он рече, да не ће. „Богме не ћу ни ја", рече она. У том дође син и иште одмах да једе, а они реку, да нијесу скухали вечере. По том рече младић: „За овај пут вам опраштам; али пазите се други пут!" Кад буде у јутру, отиде младић опет у лов рекавши, да му скухају вечеру. Он опази једну велику тицу и отиде за њом; али кад би он близу н>е дошао, она би отишла напријед. Тако је он ишао цијели дан за њом. На један пут опази једну кућу у гори и, дошавши к њој, ступи унутра; ту нађе једну лијепу ђевојку и запита је, како је тамо дошла. Она му почне приповиједати, да је она царева кћи, па кад су били један иут велики гости у двору оца њезинога, камо је смио свако доћи, „до!е", вели, и „једна баба, која ми је сад господарица, измами ме на цесту, узме ме на леђа и донесе овамо. Томе имаде већ десет година; веће бих и побјегла, да знадем пут; али не знам пута, а стара ме, још к томе, добро чува, да не побјегнем, па за то морам овако кукавно живјети." „А би ли се ти радо ослободила?" упита он-њу. ђевојка одговори: „Како се не бих радо ослободила! — да бар још један пут видим матер, оца и браћу своју; али не смијем на то ни помислити, јер је баба вјештица, па би одмах сазнала, кад бих се ја хтјела ослободити, и одмах би ми запријечила. Шдиш, кад дође из вана, почне у напријед којешта говорити; начиниће шта и теби. па ћеш морати умријети; за то бјежи, друкчије зло!" Онда рече младић ђевојци : „Не бој се ти за ме ; а ни за се не бој се, јер ћу те ја ослободити." Сад дође баба, а он њу одмах својом сабљом посијече, а ђевојку одведе до цесте, откуда је сама знала пут до куће. И обећа јој, да ће доћи к њој и узети је себи за жену; „ако пак," вели, „не дођем за годину дана, то знај, да више не ћу ни доћи к теби, да сам умрво, али ми се велика несрећа догодила." По том му она даде пб свога рупца, а он њој пб свога прстена. Она отиде својој кући, а он својој. Кад је трећи дан дошао кући, заиште вечеру.. Али они му је нису ни сад сигурали. Тад узме он сабљу, да ће их обадвоје посјећи; али они му се стану молити, и он им опрости. Сад мати рече сину, да отпаше мало пас свој — јер се она била договорила са старим — па да мало почине, јер да му

је то тешко, и да га тишти. На то рече он: „Слаб је то коњ, који не може свога седла да носи." Али га најпосле мати наговори, и он "се отпаше. Сад одмах изгуби он јакоет. По том отиде спавати. Чим леже, таки заспи. Онда дође стари и украде му пас и сабљу, и онда припаше на се. И био је сада јак, као и младић што је био прво. Кад се младић пробуди, заиште одмах пас и сабљу; али кад види, да му је стари украо, заплаче. За тијем упита стари своју жену, шта ће од њега. (Они су се били вјенчали, кад младића није било код куће). „Најбоље би било да га убијемо," рече старац. Али мати се ипак смилује сину и рече старом: нека га одведе у гору и нека му ископа очи. Стари тако учини : одведе га у најгушћу шуму и тамо му ископа очи, па га остави. Младић је био у гори скоро годину дана, и немајући се чим хранити, паеао је траву. Машина је била нарасла иа њему, да га нијееи могао познати. Он је све коњски ишао, само да доће до цесте; и најпослије дође, ђе је један стари цесту снажио. Стари му се с.милује, те га узме и однесе у град и даде у болницу. Кад је цестарова кћи ишла један пут шетати, имала је собом једну слијепу кују. Она баци ту кују у једну млаку, да се мало окупа. Чим је куја изашла ван, опази она да куја нешто види. Кћи цестарова баци је и други пут; кад изиђе ван, ал оиа још боље види. Тако је баци и трећи пут, кад тамо, ал' куја в -ди тако, кан'да јој није нигда ништа ни било. Цестарова кћи каже то царевој кћери: „У нашој болници," вели, „има један слијеп младић ; можда би и он прогледао, да га окупамо, у оној млаци." Царска кћи одмах завоведи слугами, да однесу слијепог младића и три пут окупају. Оеи тако учине и он прогледа, као и прво. Сад му слуге кажу, да је то царева кћи заповједила. По том отиде он у царев двор ка кћери царевој и каже се, да је он исти онај младић, који је њу ослободио, иеприповиједа јој, како су му украли пас и сабљу и најпослије извадили му очи. Царева кћи отиде сад весела к оцу своме и каже му, да је ово онај младић, који је њу ослободио и да се за никога другога удати неће, него за њега. Цар то приволи и они се вјенчају. Иза тога отиде он и дође по ноћи, ђе му је мати била са старим, и врата му се сама отворе. Уђе у собу, ђе му је мати са старим лежала, и ту се стану врата све по мало отварати. Стари је бно отпаеао пас и сабљу, па објесио на глам. Младић то спази и одмах узме и опаше се. Сада се већ није ништа бојао. У том зора забијели. За тијем он пробуди старога, а овај кад га погледа, одмах полети руком онамо, ђе је метнуо пас и сабљу, да ће руком зграбити. „Залуд