Стражилово

1327

СТРАЖИЛОВО. БР. 42

1328

— Шта радиш? заиита она. — Скупљам своје ствари .. - треба ићи, одговори јој. — Еако ? Ти одлазига ? Са свијем ? Она се убезекну. Једино је биће био он у кући, које је било саучесник њезинијех фантасија, које је саслушаиало њено јадање. — Да, крећем се ијешке на пут к својима, одговори јој. — Ево сам накуповао за пошљедње наре књига .. . хтио сам се цивилизовати .. . Али, сада се мора и пјешице ићи ... Клечао је пред комодом. Она се спусти поред њега на патос. — Брате слатки мој, зар не можеш остати, зар се не можеш помирити ?.. . Ја ћу оца молити сузама ... ти... Он је брзо прекине. — Доста, Маша, доста бјеше мољења, доста суза, доста помињања! И тако нијесмо људи, већ смо какве неразумне животиње, псетанцад, робови !... Не моли за ме . . . та још ћеш доста имати да се молиш за се и да му пузиш . .. Мило погледа на њу, а у очима његовијем се указаше сузе. — Јадна моја деклице, како ми те је жао, како ми те је жао! Она притисне својом главом уз његове груди. Он окрене њезино лице к себи и дуго је гледао у-њ — посматрао га је. — Хоћемо-ли се опет куд гођ виђети ? II гдје ? И шта ће онда од нас бити? проговори он. — Пиши ми, рече она. Он махне руком. — Еј. Мања, можда ни за крух не ће бити новаца ... гдје ту да о преписци још мислим! За тијем брзо устане, утре с трепавица сузе и плахо проговори. — Ну, доста је: Вријеме дође, ваља иутовати. .!а ћу узети хаљине, књиге узми ти себи. Тешко их је вући. А и што ће ми оне сада? Сада више није тријебе мислити о образовању. него о круху Нрви пут у његовом животу појавила се суровост, оштрина у изражају његовог женског лица, у звуцима његовог меког гласа. — Ну, опрости! обрати се к дјевојци. — Учи се најбоље, учи се свему, чему гођ можеш; мусици, језицима, швењу, кухању. Све ће добро доћи, све! Ко зна; можда ће и тебе кад гођ изгањати . ,. а ако не то, оно, може бити, ићи ћеш сама. . . У глави његовој сијевну успомепа на Моћу. Сад је он већ одавна знао, за што је њу Профософ изгнао, за што иије остала ма да је требала

рећи само једну ријеч. Узме Машу за руке, погледа јој у лице и љупко јој рекне: — Ти си ето ни ђевојчица, ни дијете, ти не знаш, да има случајева, да је ђевојци боље побјећи, него пристати уз то, против чега јој срце устаје, И тешко оној, која не побјегн ■!.... Маша, у грозднијем сузама, дуго га није пуштала из свог загрљаја. На пошљетку је пољуби пошљедњи пут и пође... Прамаљетни дан бјеше већ на умору, када је младић изишао из ујакове куће, прошао кроз неколико улица, изишао иза града и пошао — куда га очи воде. Испред њега се дала недосежна ширина и простране пољане, њиве, каљуге, а иа читавом томе пространству не бјеше нигдје живе душе, баш као да је све у на около изумрло. Зрак бјеше мутан, без боје; не бјегае свјетило, не бјегае тама; бијело-суро, блиједо сумрачје опхватило све. Иовијетарац је ћарлијао и влажно и хладно. Младић је знао, да је слободан. да је сад сам себи атаман, ну та га је слобода у сграх бацала, тегако је могао сносити. II. Било је порано у јутру. На пољу бјеше свеже прамалеће, а сјеверњак је ћарлијао. По присојима, брјежуљцима почела се зелењети још жухка, али сјајна трава. По џбуну и по голијем гранама кржљаве шумице већ су тичице тамо-амо лијетале и цвркутале. По меком сеоском путу, произваљиваном колима, ишао је у јако згужваном одијелу Михајило Богодатски, на леђима је носио завежљај. Испрљан, упрскан блатом, шуњао се малаксалијем хпдом, упутивгаи се к својем родном мјесту Гореловом, гдје је био слијепљен очин кућерак чак на крају, из-а два реда јаднијех, чађавијех и посрнулијех кућа, недалеко од сеоске дрвене цркве са мавенијем купејима. ПГго је младић био ближе циљу свога пута, тијем је лакгае ишао, као да је желио да одгоди неизбјежни часак виђења са својом обитељи. На души му се све већа и већа туга спугатала. Та неизбјежна чама притисла је све његове иомисли, све његове осјећаје. Ни слике у његовом родном мјесту не могоше расути тога расположења. Оне су још и јачале то расположење. Све у на около бјеше сијетно — невесело. Мјестимице се дале брежуљкасте каљугачице с пршемном ситногорицом; ниске јелице и јасике једва су провиривале из ситног џбуња жухкијем, житкијем врхунцима А тамо опет дала се поља с жухком, тек изниклом травицом, и њиве са земљом налик на прах или на ситну нрагаину по путу. По провалинама се виђели слојеви зелене иловаче, а чак на дну у њима, у засјенитој страни, било је још: гру-