Стражилово

1329

СТРАЖИЛОВО. БР. 42.

1330

дава снијега. Пут се вијугао к селу, по њему бјеше пуно ривотина и рупетина, пунијех ријетког блата; кроз те рупетине и ривотине ишле су реско означене бразде од кола; мјестимице, да се спасеш од дубоког блата, по пуЈу је побацапо суха грања и палисака, што је представљало какав мостић. Све је ту умарало око опалом вегетацијом, једноличношчу. Недалеко од села пасло је на ледини крдо мршавијех, ситнијех кравица. Мало даље дизале се сеоске куће. Појате, кубуре, стаје, куће — све је то било црно, зачађело у вријеме пожара; мали прозорчићи на кућама овдје-ондје били су зачачкани крпицама, улијепљени хартијом потавњели слампи кровови уздизали се над зградама, као тешки шешири а поњегде није било ни сламе и једино се црњели рогови, као полу угнута ребра у костура. Њеколико кућа било је сасма расутијех и посрнулијех. Све је то чинило на-њ неутјешан утисак и, озарено све до ситнице јутарњим сунцем, још је већма упадлло у очи. При јаркој сунчаној свјетлости су те слике произвађале тежак утисак окосне, голе истине, која није дозвољавала никаквијех илузија, никаквијех самообмана. Пред том грубом истином младићу је сад тако било песпосно, као да јој је први пут сада погледао у лице, као да је нрије није примјећавао, не разумијевао је. Тај га се осјећај није хотио сада оканути. У његовом уму врћела се само једна мисао: да је око њега свуда глад и зима, јогунаста борба са судбом и неизбјежна сиротиња, а ои иде амо, пе носећи са собом ништа,

осим својих сувишнијех уста, да једе хљеб у гладнијех ... Џебрак син ишао је, да Оглође џебрачку обитељ. — Мишо! И сви свети! Од куд тебе овдје? Побјегао си из училишта? Ти уеклици некијем стењањем се отискоше из груди његове матере, тек што је преступио праг очинског дома. Устезати се није могао, одгађати није могло бити, морао је све па мах испричати. У глави му као муња сијнуше мисли, зашто је дошао кући, за што није остао у граду, за што није написао на пријед оцу писма ? Ну то је било само за часак и он од једном громко одговори : — Искључили су нас! „Нас" рекао је, а не „мене", сигурно инстиктивно, нашавши у свом уму тај њешто блажи израз. Мати пљесну рукама и иовикну: — Без ножа си нас поклао! Скинуо главу с рамена! Смртњаче! Испустивши из руке ватраљ, падне, изнемогла, на клупу у кухињи. На њен узвшс изишло је троје дјеце у дугијем кошуљицама, а бјеху распасана. Све троје се прислонили уз стијену, турили прсте у уста, те гледали испод очију с стидљивошћу сеоске дјеце на непознатог им човјека и на „нану," која се зло продерала. — За што изагнали? За што изагнали, питам те, унропастиоче иаш! настави мати, а јако је ВИКала. (Овршиће се.)

СЛИКЕ ИЗ НОВИЈЕ ИТАЛИЈАНСКЕ КЊИЖЕВНОСЖ

у. $во нас на пољу ромапа. Ппије но докажем уреднику „Стражилова," да је потпуно право имао, кад је ту скоро опомињао г. Бранка Мушицког. како је и у другијех народа, осим француског, нриповједачка књижевност ваљанијех дјела ироизвела; прије него дакле пређем на поједине аукторе романа, ред ми је коју казати о развитку италијанског романа у опће. Изашавши, у почетку овога вијека, италијански романтицизам побједоносан из своје борбе са класицизмом, раствори он широм врата литерарне републике новој врсти књижевности, на име роману; који, јадикујућ дотле над отаџбином и бунцајућ о самоубојству у Фосколову „Ортису," заузе сада мјесто које му нико не порицаше, донијевши собом с једне стране католички морал, а с друге љубав за повјесничка

истраживања: плод новијех тежња бјеху Манзонијеви ,,В ј ере н и ц и." Али равнотежна ћуд Манзонијева, ако и нагињаше романтицизму што се спољашњег облика тиче, у сликању карактера, у логици причања, у сликарској очевидности обима, у танкој проницавости психолошке анализе бијаше скроз и скрзз реалистична. К томе принеое он ријетку мотрилачку снособност и богату жицу оригиналног хуморизма. На против, Манзонијеви ученици не принесоше ни камичка учитељевој згради; а изостадоше чак за њпм што се вјештине тиче; и тако роман Азељов, Гросијев и Карканов би заиста моралан и хисторичан. ама никако реалистичан. Шго се тиче Гверација, његови су романи пуни жарког родољубја и одлични са љепоте језика и сјајна стила, али су одвећ декламаторни и ради њине субјективности не одговарају својој задаћи. Након првог устројства младе краљевине,